Наша књижевност
оу зе
ПА у И У о а
>
172 Књижевност
гог, непознатог, али радосног и праведног живота. А кад је остајала сама и састајала се са сусеткема, љутито је говорила:
— И зашто којешта брбљају2 Бог те пита шта, Мако су паметни људи, господа, а тек тако причају... Па-како може без газда» Ко би управљао» Ко би нас осигураваог Ко би плату даваог
— Ма не говори!.. Микулихи су одвели и досад не пуштају..Одзвониће и њима,
Али кад су доносили литературу, летке или врећице са словима и кад их јој је муж давао, она је брижљиво и пажљиво скривала све то и чувалг.
У глуву поноћ дошли су жандарми и ухапсили мужа. Марија се избегзумила. Трчегла је у жандармериску станицу, у полицију, до тужиона, падала је на колена, кукала. Најзад су је почели одасвуд. терати. Затим се увукла у себе, заћутала, никог ни за шта није молила, и кад је долазила у затвер на састанак, очи су јој биле суве и пуне ватре. Обавезно је доносила ђеврека, пирошки или јаја. Није се узбуђивала, није плакала, није пребацивала, већ је причала о деци, о суседима, о људима из фабрике. Е
Код куће је радила као коњ, и нико није знао кад спава. Требало је исхранити породицу и она се сатирала,
Једном је некако дошао голобради да је посети и да дозна неке пословне ствари. Кад га виде, њено се лице изобличи, она дохвати цепаницу и полете на њега:
— Ви, упропаститељи наши! Ви, крвопије! Стопут да сте проклети! Нека вас, анатеме,..
Из затвора је муж изишао сасвим бслестан и неколико месеци је био без посла. То је било за Марију најтеже време. Радила је с несмањеном енергијом, а у њеним сувим очима које су гореле блистало је само једно ватрено ссећање — мржња. И на саму реч „жандарм“, она је цептала од беса.
Полово су се ноћу почели тајно окупљати, у њиховој кући, Догађаји су сазревали. У ваздуху су се осећали барут и крв. Час овде, час онде налазили су убијене полицајце и шпијуне.
М
Облаци црног дима достојанствено су се дизали над градом, свиња је хранила прасад, лупа врата која су се с треском затварала сливала се у отегнути тутањ. Жена је журно прала. Неко је, без обзира на овај црни дим, без обзира на праскање и тутњаву, неко је морао да носи танано чисто рубље, није могао да остане без њега. И дечурлија, која су се мотала по кревету, нису могла остати без хлеба. И она је парила, сапунила и трљала, трљала, трљала...
Ниска врата су се отворила. Сагнувши главу, журно је закорачио младић. Жена исправи леђа, погледа и пљесну рукама:
— Савелије!.., 5
Лице му је било помодрело, омршало — као да целе недеље није спавао — испод десног ока видела се тамна мрља усирене крви.