Наша књижевност

САВРЕМЕНИ ПРОБЛЕМИ У „ХАМЛЕТУ“ је

Гетеова реч: да то што смо наследили од предака постаје наша права својина тек када га поново стекнемо — потпуно важи за културно наслеђе, Дела прошлости морају се, као и нова, примати оком, ухом и духом данашњице, ценити и где треба преоценити према томе шта она нама данас казују.

Скоро триста и педесет година људи гледају Шекспировог „Хамлета“. Гледали су га његови савременици, људи који су „с њим одрасли од малена“, који су му били „по годинама блиски и по ћуди“, ксји су говорили његовим језиком, језиком исте епохе и средине, те су га разумевали одпрве, разумевали и нама данас неразумљиве наговештаје и мигове, и оно што у забележеном тексту није речено или није доречено.

Прошле су деценије, па кад су се променила времена и људи с њима, кад је „Хамлет“ изашао и пред гледаоце и читаоце других земаља и обичаја, настала је потреба да се на њихов језик преведу не само текст трагедије него и речи превода. Појавили су се коментатори: Лесинг и Гете, Шлегел и Гервинус, Џонсон и Колриџ (јер и Шекспировим земљацима постало је тешко да га читају без речника или тумача, ни они више нису говорили истим језиком), Пушкин и Бјелински...

Ређали су се коментатори из доба класицизма, романтизма, натурализма, реализма, сваки, са својим схватањима, својом идеологијом, својим тумачењем. Објашњења су се допуњавала и мењала, при чему су све мање објашњавала оригинал, а све више коментарисала коментаре, Гомилали су се есеји и студије, чланци и расправе, тезе и противтезе, коментари и критике тих коментара, и све се то у току десетолећа и столећа наслагало на „Хамлета“ џ затрпало га, тако да му се данас једва може прићи непосредно, без асоцијација на учене предговоре и поговоре, осврте и напомене,

А ипак је то потребно, чак и неопходно. Јер коментатори су „Хамлета“ видели својим очима, кроз наочаре свога века и своје друштвене средине. Ми пак морамо да га посматрамо својим сопственим очима, наоружани савременим сазнањима. Само тако ће он постати саставни део нашег културног блага. Ствар дакле није у томе да ли је у праву Гете или Пушкин, Шо или Вилзон, Толстој или Морозов, него у томе како да ми из тог дела извучемо — не својим тумачењима у њ унесемо! — оно што је у њему за нас садржано, што је велики песник за нас уложио у њ и по чему с правом мо-