Наша књижевност

54 |

Савремени проблеми у „Хамлету“ А 211

жемо да га сматрамо својим. Зато морамо одбацити и оне коментаре који у дело уносе нешто чега у њему нема и оне који из њега извлаче нешто што је за нас неупотребљиво.

Довољно је да се опоменемо садржаја „Хамлета“, са његовим краљем који је убио свог брата да би дошао на престо, са његових осам мртвих, једним духом, једном полуделом и једним који се прави луд — па да нам буде јасно како то што нас у том делу данас, после три и по столећа, привлачи не може бити сама фабула, јер она, узета за себе, а не како низ поступака који нужно произлазе из особина личности и њихових односа, на савременог читаоца оставља помало грангињолски утисак. Поред тога што нас данас више не занимају краљеви, краљевићи и престоли и што не верујемо у духове, ми смо били сведоци тако језивог махнитања да нас лудило Офелијино или неколицина отрованих или мачем прободених не могу нарочито потрести. Нас у првом реду интересује „хамлетовштина“, оно чиме се баш човек као Хамлет одликује, што је несумњиво интересовало и самог Шекспира, јер се тим овде не бави први пут: сетимо се Жака у „Како вам драго“, који се према Хамлету односи као скица према портрету. Очигледно је такав »тејапсћогу тап« и »тајсопјеп! (уре« био типична појава у Енглеској крајем ХУГ и почетком ХУП века.

Али неодлучни, неактивни меланхолик никако није типична појава данас и овде. Откуд, онда, лик и судбина тужног принца захватају и потресају и нас Ето првог проблема за онога ко данас студира „Хамлета“. Захватити и потрести може човека само оно што га се тиче, само они проблеми који су његови сопствени, не, рецимо, проблеми неких празноверних феудалаца из средњег века. Чега пак заједничког меже бити између Хамлета с његовим „неплодним јадом“, његовим мозгањем о „бити или не бити, и борбеног човека данашњице с његовим

научним гледањем на свет, његовим успешним, горостасним преобргжавањем света2

Тај проблем решили су неки савремени интерпретатори „Хамлета“ врло једноставно на тај начин што су данског краљевића приказали не као неодлучног меланхолика, него као „ведрог ратника, распаљеног светом мржњом“, који се, с мачем у руци, „бори до последње капи крви“ (С. Цимбал о лењинградсхој претстави 1938). За разлику од оних који су „Хамлета“, да би га учинили „приступачнијим“ савременом гледаоцу, одевали у савремени костим (у фрак или, као Азербејџанци 1930, у национални костим са чалмом. а даме на данском двору у шалваре), ови су му оставили историјско рухо, али су „модернизовали“ његову душу, његов карактер.

Најдаље је у том правцу отишао Акимов са претставом у позоришту Вахтангов 1922 у Москви. Ту се „суштина комада свела на борбу о престо“. Појава привиђења била је трик Хамлетов: он сам се, у договору са Хорациом, прерушио у духа „да би придобио Марцела и Бернанда за своју ствар. Речи „Закуните се“, које треба да говори дух испод земље, говорио је Хорацио, док је Хамлет „Мируј, смућени душе!“ изговарао гурајурћи Хорација ногом, опоми-

ож