Наша књижевност

214 Књижевност

Ево како то место оцењује и тумачи, на пример, Гренвил- Баркер. Он вели: „Опет једном добивамо увид у суштину Хамлета“. Он се пита на кога Хамлег мисли кад говори те речи, и одговара: „Свакако не на Клаудија. На кога до на себе>“ па закључује да је „мана у природи му“ дубоко укорењена у Хамлету и да би он свакако остао такав, не господар своје воље већ роб своје страсти, ма шта га задесило у животу и ма какви били људи око њега, и да му је мати била без мрље и да му је отац умро природном смрћу у дубокој старости.

Наивно осећање неупућеног и нестручног, али и непристрасног читаоца буни се против оваквог схватања „суштине Хамлета“ и оваквог тумачења његових речи. Тај читалац (или обични гледалац у позоришту) никако не може да види у Хамлету пример за застрашивање (као што је, рецимо, Молијеров Тартиф), него пре узор за угледање. Он осећа да, ма да Хамлет зацело није витез без страха и мане, та мана никако не претставља суштину Хамлетову и осећа да Хамлетове жалбе о манама врлих и мрљама на добром гласу народа и појединаца не претстављају његов неповољан суд о самом себи.

Јасно је да Хамлет не мисли на Клаудија кад говори о човеку којему су „врлине иначе ко небо чисте“; али зар је уопште потребно да мисли на неко одређено лице у тренутку када се, уопштавајући, удаљио од конкретног примера од којега је пошао (а тај је неоспорно Клаудије, јер се цитирано место надовезује на Хорациово питање да ли је обичај то пуцање из топа кад Краљ напија)г Сетимо се да Хамлет те речи говори очекујући да се појави дух његовог покојног оца, да је узнемирен и да ту своју узнемиреност покушава да прикрије и надвлада разговором о нечем што је далеко од оног чиме је сав обузет, разговором о нечем индиферентном, скретањем у правцу који даје први добродошли повод. Зар је вероватно да ће он у таквом тренутку мислити на себе, прекоревати себе»

И то због чега> Због неког недостатка који ближе не одређује (он говори о „некој мани“, некој склоности, некој навици), под којам, међутим, (по тврђењу коментатора) и он, и аутор и гледалац треба да разумеју нешто сасвим одређено: нерешљивост — ма да њу дотле ни у чему није показивао, ма да је, по свему судећи, дотле није ни имао, јер нам ни доцније Шекспир не даје никакав податак о неком његовом колебању пре тога времена. Требало; би да је Ха-

"млет свестан тог свог недостатка, да себи и нама говори о њему, да

себе оптужује, још пре него што је ишта учинио или пропустио, бар

"у тој области, што би себи могао пребацити!

Други цитат је још слабији подупирач за тезу о жигосању дефектности Хамлетове и дивљењу према оним другима. Клаудије говори ЈЛаерту:

Што хоћемо да радимо, то треба Да радимо док хоћемо: јер то „Хоћемо“ одлаже се, мења, руши Толико пута колко има руку,, Језика, прилика.