Наша књижевност
220 5 Књижевност _
тио на удицу лаковерног Лаерта). Свакако му је и до тога да мајку ружи, да своје бивше пријатеље казни, да се брани од гусара и да се спасе ропства.
Узрок Хамлетовој неактивности није ни у његовој природи (урођеној или стеченој), ни у поремећењу те природе, у његовој меланхслији. Тај узрок треба потражити другде.
5
Хамлет се колеба само светећи оца, каогод што се и Лаерт колеба кад треба да зада смрт Хамлету, или Клаудије кад треба да се, ради спаса душе, одрекне плодова свога злочина. Сви они, одлучни иначе, у једној ствари постају колебљиви.
Али баш у тој једној ствари у којој се Хамлет колеба, колебање је „најчудније и најнеприродније“. Хамлет мрзи свога стрица готово исто толико колико је свог оца волео. Клаудије није сличан свом брату, он је Хамлету преотео престо, осрамотио мајку, убио оца. Хамлет је „небом и паклом на освету гоњен“, он има заиста „узрок, вољу, снагу, средства“ да своју намеру приведе у дело. Зашто онда ипак стално одлаже извршење, зашто стално само говори: „То треба чинити“, а не чини што треба, зашто себи пребацује да „слабодушан, глуп нитков чамује“, а ипак и даље „пропушта и време и свој гнев“ 2 -
Одговарајући на то питање, коментатори су пропустили да осмотре развој Хамлетовог колебања, да испитају. из чега. оно настаје и: услед чега престаје.
То колебање почиње одмах после Хамлетовог сусрета с Духом. Ту он још тражи да „на крилима брзим кб молитва или љубавника мисли полети својој освети“; по нестанку Духа он већ проклиње судбину која му је поставила такав задатак: „Свет је испао из зглобова, о клета судбо зла, што сам се родио да их намештам ја!“
Ипак је Хамлет ту обавезу примио и гледалац, сасвим разумљиво, очекује да ће у идућој сцени сазнати нешто о Хамлетовој освети: али то што гледалац сазнаје не казује му ништа о развоју Хамлетове борбе са краљем-убицом, него о брзом разбуктавању његове унутарње борбе, борбе са собом. То је многим истраживачима изгледало тако чудно да је Гренвил-Баркер потпуно у праву када каже да је Офелијин извештај о Хамлетовој посети (а то је прва вест о Хамлету откако је он добио задатак да освети убијеног оца) дао повода за „многа бесмислена трућања“.
Ево шта Офелија прича:
Како сам, шијући, седела у соби,
Кнез Хамлет, с раскопчаним прсником, Без капе, с чарапама прљавим, Неподвезаним, до чланака спалим, Блед као кошуља му, с коленима
Што удараху једно о друго,