Наша књижевност

Савремени проблеми у „Хамлету“ 221

С погледом тако јада препуним МЕНЕ Кб да је пуштен из пакла да прича О ужасима, — стаде преда ме.

Од чега се Хамлет ужаснуо тако да му колена ударају једно о другог Пошто се, кад смо га последњи пут видели, заклео да ће мислити на оца и његов „страшни налог“, да ће штавише само тај налог оставити „на табли свог памћења, морамо претпоставити да је мислио, да је бар мислио о томе како ће своју намеру привести у дело. Али тад су се појавиле и скрупуле, сумње, у оправданост таквог чина, страх да је одвећ лако поверовао искушењима неког нечастивог духа и да би, извршавањем тог „страшног налога“, могао извршити страшан злочин, за који би морао испаштати у паклу.

Другим речима: Припремајући се за чин, потстичући себе на њ, Хамлет је замишљао како убија мрског краља, уживао је у слици сваје маште, која му је дочаравала остварење оног за чим је жудео; па се одједном тргнуо, уплашен од дубине своје мржње, од силине своје страсти, и слике о ликовању над лешем противниковим ишчезле су, наместо њих појавиле су се слике о сопственом испаштању у паклу — и он је, дршћући, отишао Офелији „с погледом тако јада препуним кб да је пуштен из пакла да прича о ужасима“,. као да је те ужасе већ упознао и искусио.

Хамлет, дакле, своју освету одлаже из страха од пакла. Али тиме његова савест не може да се умири, напротив: сад се тек борба са самим собом заоштрава, борба до испрпљења, дотле да жели „умрети, спавати, ништа више“. Сад тек почињу самопрекори, Заиста, зар није подло и кукавички мислити на себе, на свој спас, имати скрупуле, сумњати и оклевати, кад је у питању такав човек, такав краљ, такав отац, онако страшно издан и убијен — па макар то уби“ ство и не било стопроцентно доказано и проверено2 Зар није узвишеније подати се страсти, поступити као што поступају глумци, кад своју душу приморавају машетом да им све држање буде у складу с њом, а не колебати се између испуњавања своје обавезе и свог страха од „нечег после смрти >

Тако се обичном гледаоцу, на питање о пореклу Хамлетовог колебања, намеће прост и јасан одговор: Хамлету савест не допушта да изврши тај чин. Но коментатори (Бредли и други). критиковали су, одбацили и исмејали ту претпоставку о савести (»сопзсјепсе |ћеогу«), као исувише близу памети, тако да се она у најновијим делима о „Хамлету“ више и не помиње.

Реч »сопзсјепсе« Хамлет употребљава трипут: у монологу „Бити ил не бити“ („Тако страшљивце од нас прави савест“); кад Хорапију прича шта је урадио са Розенкранцом и Гилденстерном, па вели да му „они нису близу савести“, тј. да га не гризе савест због тога што их је послао у смрт, и најзад у питању Харацију (у истом

дијалогу): „Зар није савршено по савести да му (Клаудију) се овом руком одужим>“