Наша књижевност

ПРИ 75 Х

1222

МА ЕРЕ

«

О оба последња случаја значење речи »сопзсјепсе« није нимало спорно; утолико је спорније у првом. Говорећи о том како би човек прекратио муке живота да га није страх од оног нечег, непознатог, после смрти, Хамлет вели: »Тћиз сопзаепсе доез таке соагаз ог из а!« — „Тако (свест или савест) чини кукавице од свих нас“

Пе стих један од најразличитије тумачених и превођених у целом Шекспиру. Док Оксфордски речник, наводећи оба значења речи »сопзстепсе« (свест и савест), баш овај стих цитира као пример њене употребе у смислу „савест“, Бредли, а с њим и готово сви модерни шекспиролози и преводиоци сматрају да она овде значи:

„свест“. Тако Гренвил-Баркер вели: „Непотребно је рећи да ово

дра

»сопзстепсе« није добра или зла савест моралисте. Оно значи знање о себи“, дакле свест. Међутим, још Шлегел преводи »5о тагће Сеујзкеп (пе Везуизззелп) Бејте аше шпа аПеп«. И у руском преводу који цитира Јузовски, то место гласи: „Так всех нас совестђ обрашает в трусов“. Али Б. Пастернак вели: „Так малодушничает наша мвслђ“. Др. М. Богдановић: „Тако размишљање нас Чини кукавцима“

Но ако из самог контекста покушамо да ухватимо смисао поменутог стиха, он не оставља ни издалека тако тешко разумљив и споран утисак како би се по ученим препиркама коментатора морало очекивати. Хамлет вели да човек, трпећи „праћке и стреле судбе опаке“, не прекраћује свој живот самоубиством зато што се боји „нечег после смрти“. Тај обзир, то страховање од непознатих могућности загробног живота — „то вољу смућује те радије сносимо зла што их имамо него да одбегнемо другим, непознатим“. На то се надовезује горе цитирани стих и завршетак монолога:

Природну тако боју одлуке Превљачи мисли болно бледило Те предузећа велика и смела Због тога обзира свој скрећу ток И губе име дела.

Другим речима: зато што мислимо, размишљамо о могућним последицама својих дела, што страхујемо од таквих последица, и на оном свету (а то је свакако пре функција савести него свести о себи), — зато постајемо колебљивци, зато престајемо да деламо.

Потврду за такво тумачење спорног стиха налазим још у томе што се готово исте речи, али овога пута са неоспорним, сасвим јасним значењем, налазе у Шекспировом „Ричарду Ш“. Ричард је најмио два човека да убију његовог ухапшеног брата Клеренса; Убице затичу Клеренса заспалог и у једнога од њих се пробуди савест (ТУ, 3). „Шта је, пита први убица, зар се бојиш>“ — „Не тога, одговара други, да га убијем, јер за то имам налог; али тога да будем проклет због тог убиства, јер од тога ме никакав налог не може одбранити.“ После једног тренутка, на питање одлучнијег да ли су га напустиле његове сумње, његов колебљиви друг одговара: „Вере