Наша књижевност

ПИ РА МИН АИ ен ЈА - ( у

_ Савремени проблеми у „Хамлету“ 227

Што сад изречно спомиње скрупуле није никакво чудо, јер он се својом скрупулозношћу не брани, а још мање се њом дичи, пре 3 би се могло рећи да је се стиди; потстакнут примером неустрашљивих војника Фортинбрасових, дошао је сада дотле да себе чак оптужује због ње, да је проглашава за нешто себично, кукавично, бедно. 4]

Те скрупуле су ипак сасвим разумљиве. Хамлет је затекао Кра- у ља при молитви, жељног да „куша шта покајање може“. Да ли је могао да убије човека који покушава да иде тим путем2 И да ли би он уопште имао безобзирности потребне за такав чин да се Клаудије заиста покајао, да се одрекао „частољубља, и Краљице и круне“ и, рецимо, отишао у манастир, у калуђере»

Зацело не. Сама чињеница да Клаудије жели да се моли и каје | довољна је да покрене Хамлетову осетљиву савест, да оживи његову унутарњу борбу и да у њој да превагу његовим скрупулама. ·

Уствари се Хамлет мање боји тога да ће Клаудије отићи на небо 1 вего тога да ће он сам отићи у пакао ако убије човека који се обраћа богу.

Ма да Хамлет сад увиђа да оклева више из „кукавичког обзира“ него из жеђи за потпуном осветом, њега ни доказани злочин још не може да увери у његово право да убије злочинца кога мрзи, на чије убиство га „потстичу разум и крв ; потребно је да се покажеи његова непоправљивост. Хамлет, знајући Клаудија, верује у ту непоправљивост, у неизлечивост његове „бољке“ — али њему је потребан доказ; не-пред другима, него за самога себе. Тај доказ он добива кад отвори запечаћену поруку коју носе Розенкранц и Гилденстерн и кад из ње сазнаје да по наређењу Клаудијевом он сам треба да буде убијен чим стигне у Енглеску. Тек тада Хамлет може да одбаци све скрупуле.

«

8

Вративши се са свог пута у правцу Енглеске, Хамлет је измењен. То је коментаторима одавна пало у очи и у том се углавном сви слажу. Тако Д. Вилзон истиче да је Хамлет сад самопоузданији него икада дотле, без ранијег колебања, без самоубилачких тежњи (ма да „спреман на све“, он не чезне за смрћу као некад), без скрупула. И Гренвил-Баркер налази да је по Хамлетовом повратку у Данску његова унутарња борба завршена.

Али у објашњавању те промене коментатори се разилазе. Једни -

покушавају да је објасне тиме што је можда путовање морем (дво-

дневно, затим битка с гусарима и повратак као њихов заробљеник!)

повољно утицало на Хамлетове нерве или тиме што је Хамлетова

меланхолија напросто при крају, што је болест попустила, прошла.

По Гренвил-Баркеру, на пример, Хамлет напросто „више нема снаге

да се бори“ с тим својим непријатељским Ја.

3%