Наша књижевност
МИ И АМКАР Ни Ни
|
228 2 Књижевност
Но зар би човек који је напросто исцрпљен тешком и дугом унутарњом борбом, који је свега сит, био способан да изведе такав задатак2 Ослобођен скрупула које би га у том спречавале, он би сад уједно био лишен воље, снаге и средстава да тај чин изврши, без одлучности и смишљености потребне за њега, без мржње и љубави које би га гониле на њ. Јер његов унутарњи мир био би мир гробља, стечен по цену погибије оба своја зараћена Ја.
Д. Вилзон с правом одбацује та објашњења; али то што он нуди Као накнаду још мање задовољава. Он вели: „Прави извор промене је, разуме се, техничке природе.“ Шекспиру је било потребно да пре завршетка комада побуди симпатије и поштовање гледаоца за Хамлета, да „при заласку сунца растера облаке“ — јер тако захтевају закони трагедије. 4
Не налазећи другог оправдања за Хамлетову промену до техничко-драматуршког, Вилзон најзад долази до тога да негира и саму ту промену. После горе цитираног описа Хамлетове самопоузданости и сигурности, после констатације да је он сад „савршен краљевић, достојанствен, хладан, мисаон, врло благородан...“, он додаје: „Ипак испод свега тога провирује стари Хамлет,.. Шекспир нам ни кад нег да да заборавимо како је то човек који је промашио, и то промашио због слабости свог карактера“.
Тако ти коментатори морају најзад да поричу сами себе, да поричу промену коју су сами утврдили или да је оставе без објашњења, проглашавајући је за технички трик или за нешто што је дошло „само од себе“, тј, без проналажљивог разлога.
Међутим, ако у моралним «скрупулама видимо кочницу Хамлетеве осветничке активности, онда његова промена на крају престаје бити чисто формална и техничка потреба или неухватљива стихијска појава, онда је она психолошки и садржајно оправдана и немиковна: тиме што је Клаудије и на Хамлетов живот „бацио удицу с таквом подлошћу“, он је навршио меру својих злочина и сада Хамлет може бити уверен да је „савршено по савести“ смакнути га. Настало из сумњи и страха да не убије човека којега мрзи, а не човека који то заиста заслужује, Хамлетово колебање престаје онда кад се он несумњиво уверио не само да је казна праведна него и да би био злочин опростити је непоправљивом злочинцу.
9
На тај начин и савесност Хамлетова и његово колебање због те савесности престају да буду напросто мана, и сам Хамлет више не изгледа абнормалан тип са „слабошћу карактера“, за којега би гледалац могао осетити само сажаљење, и Шекспир нема потребе да техничким триковима изазива наклоност и дивљење за њега.