Наша књижевност
Савремени проблеми у „Хамлету" 229
Шекспир није стварао карактере нити својим лицима кројио судбине да би задовољио законе драматуршке технике; он је том техником тако владао да се њом слободно служио у приказивању типова и проблема који су га интересовали. Аутор који је писао драме, који је знао да пише за позоришну публику, а не за учене истраживаче, и који је умео да пише за њу, Шекспир је умео и хтео да своју мисао каже јасно, да публика не би разбијала главу решавањем 3агонетака које одводе од основне идеје дела. Његова лица, где треба, лажу једно друго, али не публику. Кад ипак кажу неистину, Шекспир налази начина да их демантује и да публику не остави у недоумици. Карактеристичан пример за то имамо у „Отелу“, где Дездемона, очекујући Отела и не знајући да ли се он спасао или је страдао у бури, нервозно слуша шале Јагове и усиљено им се смеје, па онда, само да слушаоци не би остали у недоумици, објашњава: „Ја нисам весела; већ прикривам то што сам, градећи се друкчија“.
Зато је у случају размимоилажења вероватно да „наивно“ схватање просечног гледаоца, и данашњег, пре погађа ауторову мисао него оштроумни, неочекивани, „оригинални“ коментари учених шекспиролога. То, наравно, не значи да је изучавање и тумачење Шекспира излишно „него само да су коментари утолико сумњивији уколико више имају карактер фрапантног проналаска или духовите досетке, изненадног откривања неког далеког и дубоког, просечном гледаоцу недоступног, скривеног смисла.
То важи и за безбројне и бескрајне препирке о хамлетовштини. За просту памет данашње позоришне публике (уколико нарочита интерпретација не покушава и успева да наметне други закључак) хамлетовштина је неактивност, колебање пи одлагање услед борбе са сопственом савешћу, неспособност да се изврши чин који не би био „савршено по савести“. „Хамлет“, драма о хамлетовштини, није драма о човеку неспособном за акцију; „Хамлет“ је испуњен Хамлетовом борбом за савлађивање скрупула, које углавном потичу отуда што се преузети задатак исувише поклапа с његовим личним интересом. с тежњама које он сматра за себичне и порочне; и та унутарња активност, која дуго спречава његову главну спољну акцију, неупоредљиво је племенитија него несметана и необуздана активност његових противника.
'
10
Својом променом на крају комада Хамлет потврђује и другу констатацију Пушкинову: да догађаји развијају Шекспирове личности пред очима гледалаца, Ми смо сведоци тог развоја карактера Хамлетовог, пред нама се мењају његове особине. мења се и усавршава његова главна одлика, савест, оно по чему је он супротстављен несавесном Клаудију и Лаерту, људима