Наша књижевност

230 Књижевност

који нису без савести, већ несавесни, са слабом, неотпорном, изопаченом савешћу.

До горепоменутог спора о томе да ли свест или савест од људи чини колебљивце — могло је доћи најпре зато што су многи коментатори, нарочито романтичари, разочарани у ономе што су сматрали за дело побуњене људске свести и разума, разочарани у те“ ковинама буржоаске револуције, омрзли разум и свест, сматрали и“ за ману. Тако су и Хамлетовој мани, његовом недостатку воље и активности тражили и налазили корен у његовом одвећ развијеном разуму, у хипертрофији његове свести. Затим су и други коментатори, они који су веровали у моћ разума и нису осуђивали Хамлетову неактивност, дивећи се свести човековој, из ње изводили хамлетовско колебање, које су на тај начин оправдавали. Најзад, трећи разлог лутању у превођењу и тумачењу наведеног стиха је У томе што Шекспирово сопзсјепсе заиста није сасвим тачно прев“ дено нашим данашњим „савест“.

Савест, свест о допуштености или обавезности наших поступака, мења се заједно са друштвеним односима, са потребама и тежњама заједнице којој припадамо, из којих потичу њени захтеви и њене забране Тумачи и преводиоци заборављају да се психолошка садржи“ на појма „савест“ у току ова три и по века битно изменила, они му дају данашње етичко значење, не подразумевају под њим оно што је подразумевао човек времена Шекспировог, за којега је испаштање у паклу била таква реалност да је куповао и у готовом плаћао индулгенцију, да је парама подмићивао „вечног судију“, како би му се благо судило. То што је Хамлет био студент у Витенбергу, центру протестантског покрета против трговине индулгенцијом, то што он сам не би куповао безвредно „опраштање дугова“ од варалица које су себе издавале за Судијине пословне агенте — то још не значи да он није веровао ни у Судију и његов страшни суд, и испаштања за почињена дела, и у то да је „страх најбољи заштитник“ од мука сумпорног огња. Напротив, баш зато што није веровао у подмитљивост Судије, он га се још више бојао, још више се чувао да му се не замери.

То не значи да у оно време никако није било људи слободоумнијих од Хамлета.Видели смо да је Лаерт као карактер супротност Хамлегу. У идентичној ситуацији — „јединац убијеног оца, на освету гоњен“ — 'Лаерт се понаша сасвим супротно: не оклева, већ диже буну, готов је да свргне Краља и да сам заседне на престо, на који нема права каквих има Хамлет; Лаерт се не обазире на то што је то изабрани и помазани владар, којему се он заклео на верност, ни на то што би за такво дело могао бити вечно проклет. Он изјављује:

У пакао поданство! Заклетве Најцрњем врагу! Савест и врлина

У аџ најдубљи! Пркосим проклеству. Више ми није ни до чега стало.

Ја презирем и овај свети онај.

атак