Наша књижевност
Савремени проблеми у „Хамлету"“ 231
Нек буде што год хоће. Ја за оца Освету тражим потпуну.
Али Хамлет није такав. Хамлет поштује поданство, поштује своју заклетву, он не одбацује савест и врлину, он се боји проклетства; презирући овај свет много више него Лаерт, он не може да презре и онај, ни да тражи освету за оца по коју било цену, ма и по цену свог „спасења“. Може се чак рећи да је у том питању Лаерт (па и Клаудије) „напреднији“ од Хамлета. Ни Лаерт није сасвим без сгвести. Пре него што ће Хамлета убости отрованим мачем, он вели: „А ипак је то скоро против моје савести“.
Но већ та формулација показује колико су његова савест, његова вера у страхоте пакла и његов страх од тих страхота слаби у поређењу с његовом охолошћу, осветљивошћу, частољубиз вошћу. А слично и код Клаудија „намеру јаку јачи грех обара“, намеру да се покаје и себи створи бољу судбину на оном свету надјачава већа привлачност овоземаљског греха. И Лаерт и Клаудије су више него Хамлет ослобођени средњовековног страха од пакла. Они су мање савесни, ма да је природа њихових савести засад иста.
Зато нам је немогућно сложити се са Немировићем Данченком, за кога је Хамлет просвећен, културан, напредан човек, супротстављен непросвећеном, некултурном, варварском Клаудију, претставнику мрачног средњег века. И Хамлетова савест је, у почетку, средњовековна, црквена, а и Клаудије, још како, син свога времена, Ренесансе, сасвим несредњовековно окренут земаљском животу и збивању, безобзирном задовољавању својих прохтева, при чему се држи макијавелистичког принципа: не презати од злочина! Његова супротност Хамлету огледа се нарочито у томе што је он несавестан из жеђи за животом и уживањем — његове последње речи су вапај за животом: „Упомоћ, пријатељи, рањен сам тек!“ — док Хамлет жели да се ослободи живота кад он захтева поступке против којих се буни његова савест.
1
Кад се коначно увери у непоправљиву порочност Клаудијеву, Хамлет поново поставља питање савести:
Зар не мислиш да ми је дужност сад Да тога што ми оца уби, мајку Упрља, што се угура међ избор
И моје наде, и на сам мој живот Удицу баци с таквом подлошћу Зар није савршено по савести
Да му се овом руком одужим2
Зар не заслужујем проклество ако Тај чир на нашем телу оставим
Да даље хара2