Наша књижевност

232 5 Књижевност

Ту је појам савести заиста нешто сасвим друго него онај „страх од нечег после смрти“ који од свих нас прави колебљивце. Ова савест, по којој је потребно уклањати чир са нашег тела, не ограничава се више на сопствено тело или сопствену душу; она више не мисли себично и „одвећ тачно на исход“, на корист и штете за извршиоца чина; она је и нешто битно различито од савести Клаудијеве, паи Лаертове.

Док Клаудије тражи смрт Хамлетову зато што му он „кб сушица у крви бесни“, а Лаерт зато што би иначе освета за нанету му увреду остала непотпуна; док Клаудије, дакле, мисли искључиво на своју сопствену крв, а Лаерт на своју личну освету, дотле Хамлет уклањање Клаудија тражи зато што је он „чир на нашем телу“, зато што то захтевају здравље, интереси, потребе заједничког тела, не његова лична безбедност или освета. Раније је савест од Хамлета стварала страшљивца, колебљивца, а и Клаудије и Лаерт били су утолико храбрији уколико су били несавеснији, уколико су мање презали од злочина; растрзан између савести и греха, и Клаудије „беспослен стоји“ и Лаерт добија погодак за поготком, Код Хамлета сада савест не спречава акцију, него потстиче на дело. Док се Клаудије моли богу, а Лаерт тражи опроштење од Хамлета, дотле се Хамлетова савест не искупљује молитвом и опроштењем, већ делом. Та савест захтева да човек изврши оно ште му је дужност и прети проклетством не оном ко друштво ослободи болести и беде, него оном ко ускрати такав чин.

Док се Хамлет у почетку боји и бори за свој „спас“, који ставља изнад свега, изнад свог задатка, своје обавезе, тако да више воли умрети не одуживши свој дуг него испаштати, више воли никако не бити него бити „проклет“ ,дотле Хамлет на крају налази мир својој души у сазнању да спаса не може и не треба да буде ван спаса заједнице, у томе што без резерве и без скрупула испуњава своју дужност према заједници,што крчи пут бољој сутрашњици, и по цену своје личне жртве, свог живота. ·

Таква је промењена савест промењеног Хамлета, То је најзад Хамлет способан за акцију, способан и да влада, да управља „телом ком је он глава“. Пред нашим очима се Хамлет са црквено-феудалним средњовековним схватањима преобраћа у правог хуманисту. у потпуну супротност макијавелистички настројеном Клаудију. Дотле, ма колико то чудно изгледало, Хамлет,поред супротних, има и заједничких црта са Клаудијем. Његова борба са собом уствари је борба са Клаудијем у себи. М тек победивши у себи частољубље, осветљивост, охолост претендента који би, сасвим као Клаудије, хтео да се дочепа престола убиством краља, тек пошто се одрекао своје личне освете, пошто је клаудијевску охолост преобратио у хуманистичку гордост (,,човек, то звучи гордо“, али не охоло!), ситно частољубље клаудијевско у силно човекољубље хамлетовско, у решеност да са чашћу испуни свој човечански задатак, пошто је прегорео и свој живот — тек тада Хамлет може да убије и Клаудија ван себе,