Наша књижевност

ПИ Да и А РМ А У 4 = „У

Савремени проблеми у „Хамлету“ 233

У оба своја вида, и као човек који се боји пакла, те му његова савест паралише руку, и као човек свестан дужности, коме савест даје појачану снагу, Хамлет је син свога времена, тачније: времена свога ствараоца, Шекспировог времена, времена прекретнице, прелаза из феудалног поретка у капиталистички, времена када је мрачни, аскетски, мистичним страхом од тајанствених страхота подземног и загробног света, од духова часних и нечастивих,од смицалица Сатаниних и од напасти сопствених порочних жеља задојени средњи век био на измаку, а ново гледање на човека и живот, ново, ослобођено, неустрашљиво прилажење свету око себе и у себи почело да тријумфује.

Хамлет је са по једном својом ногом у сваком од та два времена. Разумљиво је да човек у таквом ставу тешко може да се покрене, да коракне. Хамлет је у борби са самим собом, јер се у њему феудално-папинска идеологија сукобљава са ренесансно-хуманистичком. У време када су и краљеви убијали, убиствима се ослобађали својих супарника и противника, док су опет претенденти убијали њих и тако сами долазили на престо, када су људи, газећи права, обзире и животе, задовољавали своје прохтеве — у то време Хамлет, пун љубави за човека, за „ову дивну грађевину земљу“, за уметност, хтео би да се повуче са сунца и ваздуха, у себе, у „свој гроб“.

Али Хамлет не остаје у том ставу. Пред нашим очима он се труди да извуче своју ногу из преживеле, аветињске, мртве прошлости, он је извлачи и најзад успева да је извуче. Извукавши је, он обема ногама стаје у садашњицу, у своје време.

У своје време, не у наше. Гледајући „Хамлета“, ослобођеног од наслага коментаторских, не очима романтичара или псеудо-класициста, него очима човека данашњице, ми ипак не смемо да упаднемо у ту грешку да од Хамлета тражимо, или да му само допустимо, да он таквим очима, нашим очима, гледа на проблеме и људе свог времена, Ни Шекспир то време није могао видети са нашег данашњег становишта; а чак и да јесте, он га не би могао тако приказати, Као драмски писац, он је писао за позоришну публику, а то значи за своје савременике, јер се драмски писац мање него остали књижевници обраћа будућим генерацијама; морао је писати тако да га публика може схватити — и ми знамо да га је схватала —, публика, која хвата речи у лету, а не она која чита и поново прочитава слова на хартији. Ни Шекспировом Хамлету то време није могло изгледати тако како оно изгледа данас нама, који га посматрамо из удаљености од три и по века, ретроспективао и из историјске перспективе,

Међутим, такво гледање из историјске перспективе коју он није могао имати, ни Хамлет ни Шекспир, чини ми се да приписује Хамлету познати совјетски театролог и критичар Јузовски, а донекле н чувени совјетски шекспиролог Морозов, За Морозова Хамлет је од

виа ВУ