Наша књижевност

234 Књижевност

природе активан, али ипак остаје неактиван зато што би било бесциљно и бесмислено да сам „дигне оружје против мора беда“; то је било изнад његове снаге, изнад свачије снаге у оно доба, то би био посао за Херкула. „Подвиг о којему је сањао Хамлет могао је извршити само Херкул који се зове народ“. „Немоћ мисли која се пробија ка циљу... ствара обиље рефлексија које паралишу акцију“.

И по Јузовском Хамлет се уздржава од чина зато што предвиђа куда води активно испољавање воље; предвиђа да ће „зглоб времена“, који се распао у једном облику, у облику феудалних односа, опет бити успостављен у другом, у облику буржоаских односа, али на истој неизменљивој основи, на основи која рађа трагизам човечјег живота. По Јузовском Хамлет оклева и одлаже своју освету зато што филозофски уопштава тај конкретни случај, те закључује да уклањање Клаудија не би решило тај „филозофски конфликт; не би га решило, јер су Клаудије и Гертруда правило, норма, закон тога ((феудално-капиталистичког) света, а не његов изузетак; не штетни израштај на телу тога света, него само то тело, сам тај свет. Убиство Клаудија никако не може изменити „свет, саздан по лику Клаудијевом“. Хамлет такорећи говери себи: Добро, ишчупаћу ту наказну биљку, ту штетну траву — али, мисли он, израшће друга. А Јузовски додаје: „Признајте да је та Хамлетова мисао основана и да се под утицајем те мисли опушта његова силна рука, која је стегла мач“.

Но да ли се то може признати» Хамлет не одлаже свој чин зато што то не би „довело ни до чега“, већ из страха од онога до чега би то могло довести. Кад Клаудије не би био штетан израштај на телу тога света, него само то тело, сам тај свет, онда би заиста било бесмислено отстрањивати га, јер се не може тело отсећи од тела, себе отстранити од себе.

Али Хамлет назива Клаудија изречно израштајем, раком, чиром на нашем телу (5 сапкег ог опџг паште), сматра за своју дужност да га отстрани и отстрањује га; значи да је за њега Клаудије заинста оно чиме га назива: чир на телу, а не само тело. Тај чир је, харајући, тренутно овладао телом („ствари грдне и наказне“ овладале су „неоплевљеним вртом“); али колебање Хамлетово није колебање хирурга који не предузима операцију зато што болеснику ионако нема спаса — не, он оклева зато што није потпуно уверен најпре у тачност своје дијагнозе (њу проверава претставом), затим у то да је чир зрео за операцију (то потврђује тек писмо којим Клаудије тражи његову смрт), а нада све у то да је он позван да изврши ту операцију; дакле не због веровања у неизлечивост болесника, (а 60лесник у овом случају није Клаудије, него свет!) него због сумње у себе као хирурга.

Насупрот глорификаторима активности, Јузовски и Морозов долазе до тога да глорификују филозофисање које парализује вољу. По Јузовском, Хамлет, одлажући освету, тоне у „размишљања која су и за нас и за Хамлета на крају крајева важнија него то хоће ли или неће Клаудије бити убијен“.

ПН