Наша књижевност

Савремени проблеми у „Хамлету“ 235

За нас, и за Шекспира, можда; али за Хамлета!2 За Хамлета убијање Клаудија није последња карика у ланцу драмске фабуле, за њега је то „страшни налог“ обожаваног оца, дивног краља, човека кахвог он више неће видети, подло убијеног, и Хамлет се заклео да ће само тај налог живети у књизи његовог мозга, „непомешан са нижим мислима“! Каква размишљања, према томе, могу бити важнија за Хамлета од мисли на осветуг Ако је он ипак одлаже, ако ипак тоне у размишљања, поред своје заклетве да ће „с табле памћења збрисати све ситне и луде приче, изреке књишке, све утиске прошле посматрање што уписа и младост“, онда то мора бити нешто више, важније, крупније и животније, крвавије него мање више апстрактне рефлексије о порочности људи уопште и о бесмислености плевљења „врта зараслог у коров“.

Узмимо да је „Хамлетова мисао“ основана, да су људи његовог. времена заиста-били сличнији сатиру него Аполону, не по изузетку, већ по правилу, да је свет заиста био тамница, Аугијева штала, и да Хамлет заиста није Херкул који би је могао очистити, који би могао учинити да место свргнутих Клаудија, Гертруда и Полонија завладају Хамлети с Офелијама и Хорацијама — да ли би то могло одузети важност „страшном налогу“, оправдати неизвршење освете2 Да ли би Хамлет и једног тренутка могао да каже: Мој поштовани отац, који дању спутан пости у мукама сумпорног огња, а ноћу лута, који ме је преклињао („ако си икад свог драгог оца воз лео“, „ако у теби има срца жива“) да осветим његово подло убиство, да мислим на њега — нека ме извини: ја сад имам да размишљам о важнијим стварима. Нека он своју жеђ за осветом савлада како год зна — ја нећу да траћим време и да се замарам чупањем корова кад ионако не могу да оплевим цео врт, да изменим свет. Ја нисам Херкул — и не видим кад ће се такав родити —, а да се занимам тргањем појединих травки, после којих ће ипак нићи друге, сличне њима, то је за мене сувише ситно, Аш! Негсшез, аше пл, па макар десет пута дух мога неупокојеног оца од мене тражио нешто за што није потребна снага једног Херкула.

Да ли би Хамлет икад могао тако резоновати, тако поступати> Зацело не. Међутим, на то се, у основи, своди „основана мисао“ која руци одузима моћ и такву чудовишну бездушност племенитом данском краљевићу приписујемо ако у том „филозофском конфликту“ видимо узрок његовом одлагању. Супротно оним интерпретаторима ксји Хамлета приказују са „природном бојом одлуке“, али без трага „болног бледила мисли“, ми бисмо трагичног борца са самим собом и светом око себе преобратили у мозгало које се, апстрахујући и генералишући, уздигавши се над стварност, бори само с философским учењима и идеолошким поставкама.

Кад би Хамлет заиста од извршења освете одустајао зато што га привлачи једино филозофски проблем, а одбија чин који не може изменити свет, онда би остало неразумљиво зашто он по повратку са свог пута не само говори с тврдом решеношћу и мирним самопоуздањем о отстрањивању чира него га и стварно отстрањује. Јер, у