Наша књижевност

236 Књижевност

међувремену се није десило апсолутно ништа што би могло поколебати оно његово уверење (ако га је имао) о непоправљивој порочности света, ништа што би му могло улити макар мало наде да ће сад место ишчупаног „корова“ нићи нешто битно различито, нека племенита биљка, да ће наместо дотадашње „квинтесенције прашине“ доћи њој сасвим несродни „дивни створови“. (Ту наду му није могао улити долазак Фортинбраса, јер за тај долазак Хамлет сазнаје тек после свог обрачуна с Клаудијем.) Он би у том случају морао остати неактиван —- не колебљив, већ одлучно и упорно неактиван. 5

Али Хамлетова разочараност у људима није ни првобитни ни коначни његов суд о њима. „Квинтесенција прашине“ и „дивни створ човек“ за њега нису ни супротности које се искључју ни истоветкост, Поред свих огорчених пребацивања и самопребацивања он никад не идентификује Офелију са Гертрудом, себе са Клаудијем, Хорација са Полонијем или Лаертом. Никад није сматрао нити имао разлога да сматра да је Данска и под покојним Хамлетом била, или да би Данска којом би он сам управљао морала бити тамница. Он је могао надвладати своју неодлучност зато што она није била проузрокована мишљу о безуспешности и бесциљности акције,

Разуме се, ни та Неочекивана одлучност после толиког колебања, то прелажење од „филозофског конфликта“ на решавање реалног и конкретног није могло доћи без узрока; нешто се заиста морало десити у међувремену — и ми смо видели шта: то је откривање Клаудијевог новог злочина, сазнање о његовом подлом нападу на Хамлетов живот, Та околност ослобађа и преображава Хамлетсву савест, уверава га да је позван и дужан да дела, да суди п да лечи.

Тако се Хамлет, посматран очима данашњице, али ипак у његовом времену и његовој средини, онако какав је заиста био, приказује као меланхолик и незадовољник времена прекретнице, као реалан човек тога времена, не времена разних коментатора, нити као неки „Хамлет“ наших дана, као блазиран „нервчик“ који ужива у томе да показује презир према животу и људима. Ослобођен дебеле наслаге коментара, рестауриран, његов лик је живи лик нормалног човека, не човека с дефектом, с атрофијом воље или хипертрофијом разума, ни непостојећи идеал, савршенство без икакве мане, него права Шекспирова личност с много страсти и порока, али са још више племенитости и врлина, позитивна пре свега у свом непомирљивом супротстављању негативностима око себе и у себи; личност која се бори с проблемима своје епохе, проблемима који су делимично још и наши данашњи, али се бори наоружана схватањима и средствима свога времена и своје средине; човек са веровањима | и предрасудама те епохе, без наших савремених сазнања и увида у законитости историјског и друштвеног збивања.

Оно чиме та трагедија захвата данашњег гледаоца, што је и Шекспира највише интересовало и потстакло на студију тог типа и те појаве, хамлетовштине, то није питање 'о смислу и бесмисле-