Наша књижевност

250 · Књижевност

мршава и каменита, а живот становништва тежак, и у „Доњој земљи“, у равници према Братислави, где је земља богатија и маснија, тако да је могаа «свестрано упознати прилике у словачком селу, живот широких народних маса.

Јилемњицки је стање у Словачкој и живот словачког народа, нарочито сиромашног сељаштва, посматрао с напредних, револуционарних позиција __ видео је ствари и појаве повезано, у њиховој узрочној вези, у економској и друштвеној условљености, у њиховим унутрашњим противречностима. Зато ле њему пошло за руком да, уз посматрачки дар и приповедачки талент који се виде већ у првим његовим делима, тако очигледно и снажно претстави стварност словачког живота. Углавном, то је стварност живота сиромашних сељака по брдима и планинама, на земљи која је толико слаба и посна, да становници с ње морају да по свету траже хлеба, у ранија времена као „дротари“, а у каснија, као радници-исељеници по Америци и у другим западним капиталистичким " земљама, односно у моравско-остравским рудницима и фабрикама. Но ни тамо где је земља боља, у „Доњој земљи“, не теку спромашном и средњем сељаку мед и млеко; и тамо их притискује, у доба економске кризе, конкуренција крупних имања, «с технички напреднијом и јевтинијом производњом. Видимо, дакле, да Словачка, какву нам је претставља Јилемњицки, Није земља благсстања и сеоске.идиле, како су је сликали писци с краја Х!Х и почетком ХХ Бека; то је земља тешког, мучног сељачког живота, земља на коју се сваљују криза, незапосленост, глад. Слично као и у делима напредних чешких прозних писаца — Олбрахта, Мајерове, Ванчуре — видимо и у делима овог писца, У словачком оквиру, наличје чехословачке грађанске демократије између два светска рата: стварна власт је у рукама владајуће буржоазије, а радник и с ромашни сељак таворе дане у беди, неизвесности, глади... „Беда се на њега навалила као силно велика планина, — каже писац о једном сељаку који због дуга мора да у Француској потражи хлеба, — он не може да се склони од ње, она га је, као немоћног црва, заробила својом тежином, и сада не може да се макне...“ Ето, такав живот сиромашног сељака у беди и глади главна је тема већег дела приповедака и романа писца Неораног поља. Он као писац остаје увек везан за живот човека, за живу стварност словачког села и града. Но он не слика само ликове људи које је убила беда (а има доста н таквих), него и такве ликове људи који чезну за бољим животом, — људи у којима се рађа сазнање да до тог бољег живота и праведног друштвеног поретка могу да дођу само борбом, заједничким напором, колективним иступањем радничке класе и радних сељачких маса уопште.

Развојна књижевна линија Јилемњицког почиње омањим романом Победоносни пад (1929). Ту се први пут појављују Кисуце, крај у којем ће се одигравати радња и Неораног поља и неких приповедака (у књизи Џовратак, 1988). То су Кисуце „вечно бијене, вечно падајуће“, које —- каже писац —- сваке године падају да би могле устати и победити, м опет потом пасти; наиме, „кисуцко пролеће је победа“, а „кисуцка јесен пад“. То значи: човек, сељак, остављен сам себи, без помоћи друштва, под притиском терета капиталистичке државе, узалудно се бори с голом, каменитем природом; земља не може да исхрани оне који је обрађују. Ту су и разне непогоде — дуге зиме, сушна лета, туча и друго, тако: да се од оних нада, < којима је сељак засејао посне њивице овсом, ражи и кромпиром, не оствари у јесен или ништа или врло мало: зато то онда писац назива „победоносним

_——___

витална