Наша књижевност

Петар Јилемњицки 249

мотне издаје и разбијања постминхенске Чехословачке, а одмах потом и измећарске службе немачком фашизму, у доба тобоже независне, тиса-тукине Слокачке (1939—1945).

У корак с радом и тежњама словачке буржоазије, ишла је она група словачких књижевника и јавних радника која је с позиција Хлинкине католичкоклерикалне странке приказивала словачке друштвене и политичке прилике, која -је свесно заташкавала и прикривала друштвене супротности, настојећи да све дубље незадовољство широких народних маса управи у правцу шовинистичке. мржње према чешком народу, према свему оном што је чешко. Не треба се овда чудити што је добар део тих књижевника и јавних радника, те продане буржоаске интелигенције, пошао заједно с врховима своје друштвене класе путем издаје (као Тидо !ашпар, Мило Урбан, Јозеф Хронски и др.).

Међутим, на другој страни, с развитком индустрије у Словачкој дизала се и радничка класа. У односу према чешкој радничкој класи, она је и млађа, и бројно слабија, и још недовољно организована; њено политичко воћство подељено је, као и у Чешкој, на Социјалдемократску странку и Комунистичку партију. Сарађујући с буржоаским странкама у деоби државне власти, социјал-демократија у Чехословачкој прима у своје редове доста ситнобуржоаских, опортунистичких и издајничких елемената, тако да једини прави, истински, борбени, револуционарни заступник радничке класе остаје Комунистичка партија, која организује како словачко радништво, тако и сиромашно сељаштво, тешко погођено не само у доба привредне кризе (1929—1933), него и владавином чешке буржоазије уопште. | 5

Наслањајући се на те напредне, револуционарне друштвене снаге и на широке народне масе, једна група словачких књижевника и публициста покреће 1924 год. часопис Дав (= мноштво, маса), заступајући у њему напредна друштвена и политичка схватања, борећи се за социјално усмерену књижевност. Међу „давистима“ најзнатнији су као песници Лацо Новомески и Јан Роб Поњичан, као приповедачи Петар Јилемњицки и Фрањо Краљ. У савременој словачкој прози и поезији, поред извесног броја млађих песника

и приповедача, они воде главну реч. +

2. Петар Јилемњицки (ЈЛеттску) није Словак; рођен је у Кишперку у Чешкој (1901). Међутим, целокупно његово књижевно стварање припада слоБачком народу; он пише словачким језиком. Словачку је, каже, заволео још

“ У детињству, кроз приче родитеља, преко оних Словака — „дротара“ — које је видео у свом селу. Словачка се тада налазила у другом делу аустро-угарског царства — у Мађарској; утолико му је била даља, непознатија и — како

каже — привлачнија. После слома те „тамнице народа“, Словачка се с чешким земљама (Чешком, Моравском и Шлезијом) и Закарпатском Украјином спојила у једну државу, тако да је она сада Јилемњицком постала још ближа. Није онда чудо, што је он по завршетку средње пољопривредне школе пошас у Словачку да у њој служи, али не као агроном, него као учитељ. Служио је у разним местима Западне Словачке — и у оним најбеднијим брђанским северозападним крајевима уз границу Шлезије (Кисуце), где је земља