Наша књижевност

Нетар Јилемњицки , 253

технике и већег исцрпљивања и цеђења бироша (слугу) постижу јевтинију производњу. !а експлоатација иде дотле да бироши немају чиме да засладе каву, купују кријумчарени сахарин или покушавају да употребе шећер који проз дају фабриканти као крму за свиње, мешајући га с угљеном и сољу. Наравно да су у таквим приликама пале и наднице пољопривредних радника; а због хиперпродукције, фабрике шећера неће да приме довезену репу. Неће да је приме од сељака појединаца, које лако могу да одбију; али кад на фабричке капије навали дуга поворка кола с репом, кад се ситни произвођачи репе појављују као организовани колектив, кад се том колективном наступу придружују, ступајући у штрајк, и пољопривредни радници на великим имањима, и радници по фабрикама шећера, — онда и капиталисти —- власници фабрика морају да капитулирају и отворе фабричке капије.

Можда је то као појава било нешто случајно, изузетно, како је у своје време приметио критичар Шалда; али је чињеница да је таква заједничка борба радника и ситних сељака не само могућа и вероватна, него је и нужда коју је са собом доносио развитак друштвених односа. Па као што у Неоранохм пељу колективна демонстрација радника и сељака има као резултат обуставу егзекуција, а индивидуални иступи Јура Карапке, Мартикана или старог Хушчаве само шкоде општој ствари, тако и у Комаду шећера свесно организована заједничка борба радника и сељака против капиталиста доводи до успеха, а индивидуална демонстрација отпуштеног радника Ковача, који секиром онеспособљава трактор свога бившег господара, не користи општој ствари, а Ковача одводи у трагичну смрт. У томе и јесте основна мисао романа: показати снагу колективног наступа и борбе радника и сиромашних

сељака. — Да писац није у приказивању личности и појава ишао сувише у ширину, да нам је дао могућности да се њиховим судбинама више и топлије приближимо, да их је више продубљивао и повезивао у целину, — још би јаче

Кскочиле друштвене, класне супротности међу њима, те би роман имао и више уметничког дејства.

У Чехословачкој су се већ око 1925 год. почели јављати знаци претстојеће кризе: појавила се незапосленост. Једна овећа група Незапослених радника пошла је као задруга, с купљеним машинама, у Совјетски Савез, у Киргизију у Средњој Азији, где су на пустој степи основали колонију Интерхелп и почели градити фабрике коже, обуће, текстила и др. С другом групом радника, која је пошла годину дана касније, пошао је и П. Јилемњицки, те је у колонији остао. неко време као учитељ; затим је извесно време проборавио у чешким насељима око Новоросијска на Црном Мору. Као плод тога боравка настала је књига фељтона Две године у земљи Совјета (1929) и роман из живота чешких колониста под Кавказом после Октобарске револуције, Корак тутњи (1980). Животу чешких и словачких исељеника и колониста у Срелњој Азији и под Кавказом поново се вратио у једном од својих најбољих, Уметнички најзрелијих дела, у роману Компас у нама (1937).

Рекох да је Компас у нама роман. Можда су то и три новеле повезане у једну целину, са заједничком идејом да је компас којим тражимо срећу

Ри