Наша књижевност

258

као да је подвлачење натуралистичких елемената: он служи за истицање свег звучног односно шумног дешавања на сцени — од шкрипе врата, преко окретања воденице, до истицања маћехиног гнева спепијалним ефектима дувачких инструмената.

У „Еру“ Готовац показује несумњиву вештину у композиционој техници, рутину у руковању елементима оперске драматике, обдареност у грађењу музичке форме. Међутим, сва та преимућства његове стваралачке личности услед површног прилажења проблему коришћења народног у уметности више доприносе стицању популарности и гомилању етнографских елемената него истинском Уметничком изразу. „Совјетски композитори виде један од главних извора живота и развоја музике у ослонцу на најбогатију ризницу народног музичког стварања и у њеном уметничком преображају кроз високо професионално мајсторство. Гај рад се, наравно, не завршава решавањем проблема сакупљања народних песама и њиховом хармонизацијом. Ако се ослањамо на народно музичко стваралаштво, , имамо У виду не само етнографску страну, него и страну, дубоко човечанску и уметнички стваралачку. Суштина овога задатка лежи у изградњи реалистичког, мелодиски формулисаног језика композитора који би излазио из народа и који би народ разумео. То је, на крају крајева, био један од главних принципа стварања класичара музичке културе“ __ рекао је Тихоп Хрењиков на Другом међународном конгресу композитора и музичких писаца у Прагу.

Свакако, Јаков Готовац, када је пре више година писао ову оперу, није имао у виду онај критички став према уметничком делу који се данас поставља. Његова је опера продирала и стицала популарност не ометана критичким ставом према раду такве врсте. Данашње извођење те опере има свој разлог веРоватно у чињеници што имамо веома мали избор дела у домаћој музичкој литератури за сцену. Али површна допадљивост, шароликост и приступачнсгт те опере може да заведе музички недовољно васпитано и изоштрено ухо. Зато је потребно указати критички на негативне елементе дела ове врсте јер он» повлачи за собом могућност штетног утицаја на културно васпитање нове позоришно-музичке публике. >

Промена личности у либрету — од турског господара и његове буле у домаћег кулака, од рајетина који надмудрује Турчина и богатог заљубљеног шаљивџију — доноси собом и промену времена збивања. А то је опет имало за последицу да се режија, не оправдано, клонила реалистичког приказивања. Самл чењеница да једна баба може поверовати младићу да долази са „онога света“ не даје целом комаду антиреалистички карактер и тенденције. Поред наивне и 33туџане бабе постоји уоколо млади свет који не подлеже сујеверју и који са потсмехом гледа на све Ерове приче. Зато се ова опера могла приказати у реалистичкој сатири, лепршаво и Весело, у комици и гротесци, и тако избећи чудна мешавина стилизације — у декору и костиму — и реалистичких момената у игри;

(Носиоци главних улога Анита Мезетова и Александар Маринковић и на овоме послу показали су пуно озбиљности и уметничке савести. Маринковић је имао улогу која му је очигледно пристајала. Дао ју је свеже и топло, са лепо заокругљеним гласом, нарочито у рјапо местима, сливено у свима регистрима и динамичким преливима. У тумачењу Ера показао је глумачку окретност и та-

нану прилагодљивост КОоМмИЦИ.