Наша књижевност

272

Не улазећи у детаљнију анализу поједини; песама, указаћемо само још на неколико места у жељи да А. Граднику, који се квалификовао и овим и другим својим преводима као озбиљан и савестан преводилац, скренемо пажњу да у другом издању на таква места обрати више пажње.

У песми „Аца Гушчар“ у преводу А разе созке“ (последња стро-

а):

Нека, нека бог ће дати, Још ћу и то дочекати Да протерам кроз долове Саме краве и волове

Се ра ђот тогакаг Јо7а по зат 2 ђо тоја Кога, Вот Фосека!, да у дођгаме ФСоп! моје ђот !п Кгауе

у преводу је, — на страну то што превод није тачан, — ова строфа изгубила ону психичку основу на којој је песма створена. То се види нарочито по томе што је за психологију малог гушчара најважнија реч саме у преводу сасвим изостављена. Сличан случај је и с песмом „Мали брата“ (у преводу „Вгајес јп' шга"), где је, поред осталог, преводилац да би одржао слик, морао мењати смисао стиха:

А на уво кад га метне Гад се чује нека звека

Ко пајам! јо па ићо Оћо Каког да је оићо

Таквих места налазимо и у песми „Дед и унук „која спада у мање успеле преводе А. Градника.

Овде-онде нашла би се и још по која ствар (непотпуно дат смисао, промењен ритам, по нека реч нетачно преведена и т. сл.), што иначе не би долазило у обзир да је Граднин препевавао а. не преводио Змајеву поезију. Међутим он је ишао, с малим изузетком, увек за што вернијим преводом. Што тај превод у свакој песми није подједнако успео само је још један нов доказ колико је превођење песама тежак и одговоран посао. Но и поред тих не многобројних недостатака, словеначки читалац ће наћи у Градниковом преводу многе битне одлике Змајевих дечјих песама.

Ђ. |.

Књижевност _

СРПСКИ РЕАЛИСТИ НА СЛОВЕНАЧКОМ

Крајем прошле године „Младинска књига“ у ЈБубљани издала је у лепој опреми избор приповедака осморице српских реалиста. Ту су заступљени: Лаза Лазаревић (приповетке „На бунару“ и „Све ће то народ позлатити“), Стеван Сремац („Чесна старина“ и „Бури и Енглези“), Светозар Ћоровић („На визитацији“), Петар Кочић („Јаблан“), Бора Станковић („У виноградима“ и „Станоја“), Радоје Домановић (,Данга“,

„„Гласам за слепце“ и „Не разумем“),

Симо Матавуљ („Поварета“ и „Пилипенда“) и Милован Глишић (,Глава шећера“). 5

Овај избор сведочи да је састављач издања (чије име није штампано) са поузданим мерилом бирао приповетке како по њиховој књижевној вредвости, тако и по елементима који најбоље осветљавају ликове унетих писаца. Стога ће ова књига, ма да је могла бити и нешто обимнија, послужити као драгоцено. штиво школској омладини, којој су у првом реду намењена издања „Младинске књиге“. Потпунијем разумевању српског реализма допринеће и информативни предговор Велибора Глигорића, у коме је не само сажето приказан стваралачки пут и значај заступљених писаца, него је дата и кратка анализа појединих приповедака.

Преводилац; књижевник Алојз Градвик, налазио се пред необично тешким, сложеним задатком. С добрим познавањем српског језика, он се трудио да уђе у особености језика и стила сваког приповедача, међу којима постоје велике изражајне разлике. Најбоље је успео да сачува верност преводећи Лазу Лазаревића и Радоја Домановића, чија је проза уметнички једноставна и без провин:цијализама. С другим нашим реалистима имао је већих тешкоћа. То се нарочито констатује код Боре Станковића, чија је лирска сензибилност стила скоро непреводљива, па се, отуда, у многоме изгубила боја оригинала. Преводиоцу су на више места промакле нетачности и слободе које ни-

"су одвећ грубе, али без којих је мо-

гло бити, с обзиром на антологијски карактер овога издања. Са мало ви-