Наша књижевност

292 : - _ Књижевкост

Ђорђевић: Одличан си говорник, ујаче. Али ја нећу за тобом на то тле. Нисам политичар, а нисам се занимао ни изградњом филозофских система, Ја не владам речима. Ја сам техничар. Знам да срачунавам гвоздене конструкције, знам...

Топаловић: (Упада му у реч) Ти си инжењер, Значи, умеш да рачунаш. Водиш једно предузеће. Мораш, дакле, поимати екокомске законе. Разумеш ли шта значи што твоје предузеће не ради, То је демонстрација. То је опасност за све нас. Надам се, ниси заборавио да ми уживамо велики кредит код Винербанкферајна. Ако нам кредит обуставе, готови смо. Твоја пасивност већ је запажена. Јуче, Када сам био у филијали Винербанкферајна, директор Сал ме је питао за тебе. То је врло симптоматично. У учтивом питању крила се претња. Језа ме је прошла. Уосталом, обустава кредита није једина опасност која нам прети. Знаш да смо знатне своте инвестирали у дрвну индустрију у Славонији. То је сада Ен Де Ха. Ако се сазна за твоје држање, конфискација је сигурна. И не само то: то ће уздрмати наш углед у пословном свету. А ми морамо те инвестиције са» чувати, не само из личних интереса. Имај на уму да ће сутра, када се рат заврши, Славонија остати ван граница Србије. Наше инвестиције, у неку руку, претстављаће економску и политичку пенетрацију Србије у Хрватску. Свака наша куна у Хрватској не само што бе рађати друге куне за нас, већ ће и помињати српско име и српским језиком говорити.

Бор ђевиш (беди са закопнанн лицем, као човек који можда уопште и не слуша. Скоро свечаним гласом:) Сећаш ли се када сам као млад дечак одлазио на Високу техничку школу у Цирихз Отприлике пре двадесет година. Како сам био весео! У срцу сам имао само један сан. Хтео сам градити елегантне мостове, хидроцентрале, фабрике, изводити корисне и исправне радове. А шта сам постаог Ишчезао сам У трци за новац.

Топаловић: (Иронично) Ниси притом рђаво живео.

Ђорђевић: Врло рђаво, ујаче. Овде у мени (показује на груди) тамно је и празно. Не бојим се сутрашњице, ма каква била.

(Јелица и Барић улазе У хол. Љубица улази из претсобља, раствара карташки сто и доноси сендвиче и вермут на тејбоју. Милена доноси карте и жетоне.

Милена налива чашице вермутом. Барић меша карте и пружа их на сечење Јелици, која му седи с леве стране, и дели их, једну по једну, док сваки играч не добије по пет.)

Јелица: Јуче, у игри, замислите, наједном приметим да сам остала без кршене паре.

Топаловић: Тужно откриће за играча.

Јелица: (С муком сам се савладала. Положила сам на зелени сто свој солитер као залогу.

Барић: (Застаје у дељењу) Нисте ваљда проиграли красни прстен»