Наша књижевност

Десанка

Максимовић: Отаџбина у првомајској поворци

помрле на стрелиштима, _ да свако дете радости има,

да зла се затру у свету клице. Опевај, опевај сву нашу земљу, јунакиње помрле на мукама, све њиве смрти и тамнице.

Јесмо ли то благо закопано у земљи дубоко десет хвати изненада јутрос ископали,

те нас радост ова гони луда 2 Носе ли то Срби и Хрвати у очима јутрос место зеница по неколико сунчевих груда2

Чини ти се из самог срца расту

та јата белих морских птица,

та бела недра,

та сунчана крила једрилица,

та једра, једра. .

Чини ти се сунце из кабла пљушти, мирише и копно на дно мора, на јод, на буру, на крљушти, и тај је мирис сладак и крепи и све до северног мора плави; миришу пелен и жутиловка. Корача улицом нараштај лепи, нараштај здрави,

купа се у сунцу отаџбина.

Где је сад немачки бег и пеовка, и надувена сила њина,

где је лукавост Италијана!

Где издајство, потвора, отимачина, где је сад мора ропских дана!

Где је гроб простран к'о луг крај реке, где су вешала и стрелишта

и насилник што се обешћу паше,

где њиме надахнуте наше свађе!

Где ропство сиромаха богатима,

где зеленашке законске крађе!

Ништа, ништа,

нема ништа од свега тога. Небо наше

никада није било млађе