Наша књижевност

же

„ветром

у

-–

%

“

Ба

ји

—

устава ИЕ И рН

5

„

уз

кавез

306

ни тако пуно звезданих тока, и тече слога и милионе има притока.

Таласају на ветру Војводине мора златна,

висока човеку преко паса, недогледна мора златних таласа.

Војводино родна, благодатна,

ти се као јулско небо светлуцаш кад падне вече,

у теби свака сунчана зрака

по хлеб пече.

Чујте точкове воденичне,

гледајте млива вејавице,

као у зимској планинској ноћи. Гледајте у шакама сваке жене хлебове златне, хлебове тшеничне, као на сунцу испечене.

Заувек су ишчезли гладни дани кад су поља наша стајала пуста, под небом сињим,

кад су нам Немци, Италијани, отимали залогај с уста,

један једини.

Где су сад они;

где туторство великих сила

над малим, угњетеним народима, где њихов локот на нашем дому, руднику, мору, каменолому,

где њина пљачка!

Где је грамзивост богаташа,

где су сад понижени људи, без рада! Чује се песма жетелачка

низ поља наша,

снопље пада,

пада снопље поврх равница,

и теби се чини Војводина светла, огромна хлебарница.

Гледајте, отаџбина је опет пуна младости, снаге, полета без краја. Ступају низови градитеља, земље вајара.

Књижевност

РЦ РМ