Наша књижевност

ПИР Зои И Ив Мера Уа

Ри ут“

316 5 Књижевност

изгледа тамо се, са неком од сусједних зграда, водио огорчен и упоран двобој.

— Их, брате, што се туку скојевци! — одушевљено избаци Војко нагињући се Дани над уво, али овај се на све то показа глув и каменит. Само је немирно шарао очима и сваки час погледао горе у капак, баш као да нешто очекује или смишља у вези с њим.

Од зграде у близини, кроз неуједначен прасак пушака и аутомата, допирали су нејасни узвици: по ломљењу дрвенарије и цики прозора могло се наслутити да су Нијемци провалили у саму зграду и да се већ води борба прса у прса.

— Боже мој, шта ли се сад тамо ради2! — отхукивао је Војко немирно се мешкољећи у мјесту и бришући ознојено чело, док се пуцњава у згради стишавала и најзад сасвим умукла.

— Готово је! — клонуло закључи он пратећи с лаким трзајима ријетке појединачне пуцње који су допирали из близине.

То је била она славна одбрана и погибија чланова Окружног комитета СКОЈ-а за Дрвар, једна од блиставих епизода у томе једнодневном обрачунавању Титовог Дрвара с падобранцима.

Колико се из бунара могло чути, битка у Дрвару водила се несмањеном жестином. Негдје у даљини без престанка је лупао бацач мина и низали се бескрајни митраљески рафали. Онај митраљезан, који је малоприје отишао с бунара, сад се опет примакао сасвим близу и с пословном марљивошћу тукао је неки објекат у близини. Сад се ни издалека није чинио онако страшан као кад је био на самом поклопцу бунара. Плашило је само то што се он бијаше, изгледа, већ сасвим одомаћио ту у дворишту као да суверено господари читавом околином. ·

Престрављени Дане, који се већ одавна није чинио жив, сад се одједанпут подиже као да је донио пресудну одлуку и рече мирно, без шапата:

— Ми се идемо предати.

— Ма ко то2! — трже се и скочи Војко.

— Ја и Драган — исто тако мирно одговори Дане и већ закорачи према љествама. За њим, попут сјенке, подиже се погурени Драган.

— Стани! Куда ћете, бог вас убио2! Побиће вас Нијемци.

Дане за тренутак застаде, а онда смрси:

— Видиш и онако да је све прспало. а

— Ама, будале божје, како пропало, стаде Војко да га увје-

рава љугитим шапатом. — Зар ви мислите да ће Руси оставити своју војну мисију да је Швабе кољу по Дрвару2! — Одавна ми чекамо те твоје Русе — умјесто одговора про-

мрси Дане и прихвати руком за љестве.

— Па ту ти је млади Черчил. Зар ће њега ћаћа оставити на цједилу2 Та ето брже помоћи него што ми мислимо — настављао је да храбри Војко, али Дане је већ пословно намјештао љестве, а онда је, глув и слијеп за свако храбрење, лагано стао да се пење. За њим, као привезан, запристаде Драган.