Наша књижевност

Оскар Давичо: Извештај секретара Удружења 5 339

за одело, 10 32 ципеле, 15 за веш, 20 тона угља и 10 метара дрва. Разуме се, потребе су биле много веће, нарочито у текстилу и стреву. Нова управа мораће да посвети посебну пажњу тим питањима како би могла да у идућој години пружи свим потребитим члановима ефикасну свестрану и пуну помоћ. ·

Станбени проблеми не претстављају последњу тешкоћу на које се наилазило. У појединим случајевима то питање има врло акутну форму. Неколико наших другова у немогућности је да ради код куће. Нужно би било осигурати књижевницима добре станове. Али с обзиром на још увек оштру станбену кризу Удружење без помоћи наших државних руководилаца неће бити кадро да га реши. Уверени смо да ће наши књижевници преко свог Удружења моћи < том помоћи да рачунају.

Али да матерјална брига и помоћ Удружења за своје чланове донесе плода, нужно је да нова управа и даље упорно истиче захтев за растерећивање и т. зв. „ослобођење“ што већег броја књижевника. Требало би да писци буду ван намештења како би могли што више да пишу, што више да путују и проучавају људе и живот. Дешава се да задржавани службом у граду, наши писца стсуствују с попришта тематике у тренуцима кад она прима своје најдраматичније и најјаркије облике. У овом часу широм наше земље ври по свим селима од активности која ће у потпуности изменити њихов изглед и која ће преобразити живот људи на селу. Мотиви су то који траже своје писце, који траже многе писце. И треба им дати писце. На Конгресу радних задруга сељанка из Хлебина, Нада Валенчић рекла је да по први пут — заиста по први пут у овим нашим крајевима — сељак зна за радне и слободне сате и да сељак хоће да те слободне сате проживи „културно-просветним животом“. На: њена уста прогсвориле су вековне ослободилачке тежње радних сељака. Оне се сад остварују. Писци не смеју да пропусте овај јединствен процес ослобођења. Они треба да га уоче, схвате и одразе. Наши ће књижевници то и учинити.

Тип писца боема и дилетанта који свој нерад или неодговорвост покушава да оправда ћудљивошћу муза све више уступа место професионалном писцу ког инспирише идеја о уметничком службовању народу градитељу социјализма. Наш активни писац учинио је својим учење о социјалистичком реализму и труди се да стваралачки завлада његовом методом. Формализам који јалови таленте у капиталистичким земљама нема могућности да узме маха код нас. Та морбидна књижевна надградња одраз је процеса умирања, експлоататорског света, смрти на коју осуђени империјализам осуђује уметност и уметнике који "му служе. Сви видови формализма од надреализма до егзистенцијализма уствари су рафинирани облици цензуре који истављају баријере не само ватиканских „Мол Бсе!“ између писца и животне материје која увек, по природи ствари, оптужује империјализам.

Код нас писцима нико не забрањује да црпу материјал за своја дела тамо где га уметник једино и може да нађе — у животу.