Наша књижевност

342 5 ан Књижевност

— Дошла сам да ти кажем, — тихо саопшти баба Миља, поди-

жући веђе уврх чела. — Ноћас су ухапсили Рачунковог сина! Твој Сретен треба да се причува, гко је имао неке везе с њим. — Рачунковог сина2! — изненади се Роса и пребледе. — С

њим се није дружио, колико ја знам.

— Ако није. Кажи ти њему то, боље је да зна.

Роса збуњено пође у ссбу, али кад дође до врата, ту неодлучно застаде. Понудивши баба Миљу да седне, насу јој каву, па седе и сама и стаде распитивати о случају Рачунковог сина. Видело се да ју је ова вест и збунила и уплашила, јер док је баба Миља причала, она је брижна срца мислила с нечему, осврћући се према вратима од собе као да нешто ишчекује.

Баба Миља ускоро оде и Роса јој се захвали испративши је у двориште.

= Ко је то долазио» — упита Сретен полазећи за Миленком, који очигледно није желео да се задржава.

— Да вас питам нешто, чекајте! Шта сте имали с Пан: сином2

Озбиљност и стрепња е којом им се Роса примаче, збуни их, и Миленко је погледа с недоумицом.

— Немамо с њим ништа, — рече Сретен, па се окрену Миленку. — Мислим да га ти и не знаш. Студент је права, станује ту у близини. А зашто питаш, мама»

— Он је синоћ ухапшен! — рече Роса.

Младићи се погледаше некако хладно и безизразно. По тим погледима се видело да су се разумели.

— Ето како он лепо изгледа, — рече Роса сину показавши на Миленка, — а ти си сав неиспаван, блед. — Биће све добро, мајко, — осмехну се Миленко, отварајући

Брата.

Роса сад први пут схвати колика опасност прети Сретену и колико је озбиљне то што он ради. Било јој је и пријатно и страшно што је њен син дорастао за тако крупне и отсудне догађаје.

Ноћу, док би Сретен спавао, устајала је, ослушкујући пушчане пуцње, који су пресецали хладну, глуху тишину града. Устајала би чим јој се учини да пролази немачка. патрола или да се чује аутомобилски мотор. А патроле су пролазиле скоро сваког сата и често би пројурио по који аутомобил, као да је залутао.

Једне ноћи, само што је Сретен заслао, кад се са улице зачу тропот војничких чизама, затим неки гласови. Роса скочи, најашивти на столицу, стаде да пипа, тражећи у мраку ципеле.

— Сретене! РАДИ —-_ завика она, шиштећи као гуска. Устај! Не питајући зашто, ни шта је, Сретен скочи из постеље, ситно трулкајући босим ногама по поду. Пређица на каишу звецкала му, као да се неко игра.

— Шта је било :

— Ћути — ту су негде! Идем да видим!

др