Наша књижевност

Сабахатин Али: Таљигг К 357

Жена се ударала по боковима јадикујући: „Ни у гробу ми не оставише дете на миру,“ и као све анадолске жене, погрбивши се и уздишући покаткад, безгласно је плакала. Непрестано се клатила и приносила испуцале, сухе песнице грлу и очима. „Један жандар је удари лагано ногом у леђа и рече: „Хајде, устани.“

Жена упреже таљиге, уви у потпуно поцепани покривач уцрвали леш сина, у таљиге простре неки похабани мадрац и ставивши на њега мртваца све то уједно увеза. Радећи то овда онда би застала и заплакала, па пошто се сама разговори, поново почињала. Пошто паде ноћ, запути се сама. Жандари су кренули још пре пошто су повезали кмета, хоџу и Саврука Хусејина и потерали их пред собом.

Старица је ишла за таљигама које су вукла два мршава, попут магарца малена вола потуцајући босим ногама по камењу. Са штапом у руци, она је настојала да промуклим од плакања гласом виче на волове. Под сјајном месечином летње ноћи, идући полагано са шкрипом која је пригушивала завијање шакала, ове таљиге нису никако изгледале да носе мртваца: волови осветљени по леђима чинили су се живахни и крепки, а подерани покривач и старе таљиге изгледале су нове и лепе као да су направљене од изванредно скупоцене ковине.

Метрима дугачка сена жене са штапом у руци скакала је преко белог камења и жбунова и поигравала као да плеше.

Али, шездесеттодишња жена ошамућена тешким воњем који се ширио из таљига ишла је поводећи се, напрежући се да иде поред вслова кад би ови нагло убрзали ход. Ноге су се постепено све теже вукле, а прса стегнута од пригушеног плакања нису могла да дишу.

Ухвати са за таљиге и још мало пође. Ноге су јој се саплитале. Хтеде да викне воловима „сооха“, али глас из грла не изађе; пусти руке од таљига, паде, устаде сва запрашена и поново пође. Свежи ветар који је дувао право у прса задизао је њену широку антерију и комаде шалвара, г подерана, танка шарена марама вијорила се попут црног барјака. Не могавши стићи таљиге, она опет паде, лице јој се зари у белу и као пепео меку прашину пута.

Таљире су се полагано удаљавале незнано куда и наилазећи на камење бацале су привезани леш тамо-амо уз отегнуто, жалосно, сад јаче сад слабије шкрипање. Иза њих, под месечином, у ноћној тишини остајао је танки облачак прашине.

(Превео с турског Нијаз Диздаревић)

Сабахатин Али

6 Књижевност

«