Наша књижевност

МИА ИУ И а а Ру у о.

356 Књижевност

ове непокретне бледожуте ноге у дебелим вуненим чарапама потпуно продртим на табану и пети, и мухе које су изнад њих облетале и чим, падајући или дижући се, наиђу на зрак сунца, засјаје зеленкасто, С времена на време неки од њих отрчао би на глас мајке која га је с једног краја села дозивала, мало после би опет дотрчао и заузимао непомичан став на старом месту.

Они из кафане полако изађоше. Старица седе изнад главе сина. Једном руком поче да тера мухе, а другом да брише од старости и болести као зрно мале очи. Изгледало је као да бдије над главом болесника. Машући полагано руком гонила је мухе. Један старац потера храпавим гласом децу кући. И остали се полако разиђоше, Неколико момака однеше мртваца кући. Пред вече све је већ било по старом. Окупаше га и закопаше мирно као да је после дуге 6олести умро природном смрћу. Мевлутага посла Мехметовој мајци још пре вечерње молитве две млечне козе, торбу брашна и једну кесу шећера.

Било је после тога на месец дана кад у село дођоше двојица жандара на коњима. Сјахаше пред кафаном. Чим их виде, кмету се срце стеже, јер ово нису били жандари из станице, сигурно су долазили од округа. Један од њих извади одмах перо и хартију и, почев од кмета, стаде све да испитује. Други је шетао горе доле по сеоском тргу.

Одмах се прочуло по селу. Чим је од сељака чуо за злочин, Гари Мехмет, ципелар у граду који је био у завади са Савруком Хусејином, он је пријавио властима. У први мах хтео је јавни тужилац да дође лично заједно са лекаром, али се није могао решити да по овој августовској врућини путује данима на коњу, послао је два окретна жандара рекавши им да испитају ствар. Лекар, још опрезнији, упозорио их је врло стого да, уколико се ради о злочину, леш донесу у град.

У свом исказу Сари Мехметова мајка није рекла ништа. Само је понављала: „Ја никога не тужим.“ На питање: „Је ли ти син природно умро или је убијен2“, опет је одвраћала истом реченицом. Бол за сином још није ишчезао, али страшније од синовљеве смрти чинило јој се да обија врата власти. Једанпут пре тридесет година украдена је на градској пијаци једном сељаку торба бунгура и он је њу навео као сведока, Сетила се како је тада шест месеци, одлазила на парничење, а земља остајала ни на коме. А онда је још била млађа...

Затим Мехмета не поврати више, а од Мевлутаге направити душманина, ни из тога не би изашло ништа добро; напослетку би умрла у селу од глади. Зато је све порицала.

Пред вече жандари су отишли на гробље и наредили сељацима да откопају мртвог Мехмета. Леш, свега пола метра под земљом, јако је заударао. Сви су устукнули неколико корака. Жандари дозваше Мехметову мајку и наредише јој: „Хајде, упрегни таљиге. Одвешћеш сина у град... Лекар ће га прегледати.“