Наша књижевност

Хроника. 365

њи социјализма. Оно што њих чини популарним то су и резултати који се свакодневно постижу у изградњи социјализма, који се осећају у свакодневном животу сваког радног човека у Југославији. Руководство наше Комунистичке партије, руководство изградње социјализма у Југославији, које бугарски писци, не презајући од вулгарности и механички преносећи публицистичке тривијалности, називају „кликом“, постало је саставни део историје наших народа. Нама, југословенским писцима, не би никада пало на ум да Димитрова и његове сараднике назовемо „кликом“, не бисмо се никад тако ропски спуз стили да вређамо и прљамо историју братског народа, да вређамо и прљамо

_ историју борбе међународног радничког покрета. Кад би бугарским писцима_о

лежао заиста на души интерес међународног радничког покрета, они би 0обрвули фронт, окренули би се против оних који им дају такве директиве да стварају раздор међу братским народима, да доприносе стварању забуне у међународном радничком покрету у времену када је овом покрету највише потребно идејне јасности, моралне чистоте и унутрашњег јединства.

Југословенски писци који стоје непоколебљиво уз садашње руководство Комунистичке партије врло су се активно борили у духу и смерницама Партије за што ужу политичку, националну и културну сарадњу између бугарских и југословенских народа. Они су бугарским писцима пришли искрено, отворено, пријатељски и братски. Они су одмах одвојили бугарски народ од сарадње присталица краља Бориса са фашистичким окупатором. Они су уздигљли врло широко све културне и националне вредности историје бугарског варода. Није било ни једног злопамтила, нити се као такав могао јавити на _линији те активности југословенских писаца. Југословенски писци ће и даље остати упорно активни на зближењу бугарског и југословенског народа упркос оваквог става бугарских писаца, израженог на њиховом конгресу и против таквог става. А неће остати дужни бугарским писцима, ако се ико од њих помоли на том фронту који су тако резолутно најавили у својој резолуцији. Неће остати дужни, јер борба против неправде, против неистине, лажног приказивања чињеница и стварности је света дужност напредних југословенских писаца. Они знају да само таквом борбом у којој ће бити одлучно и непоколебљиво на страни истине могу допринети јачању међународног радничког покрета, рашчишћавању свих оних сметњи које стварају фабриканти забуна и смутњи из мотива ни мало пријатељских међународном радничком покрету. Борба за истину је често тешка, напорна, мучна, стаје жртава, каткад је и дуготрајна. Али истина увек на крају побеђује. Бугарски писци када истина у целој овој мрачној и проблематичној збрци коју је створио Информбироа, осветли коначно њену позадину, отресаће се своје резолуције, изговараће се брзоплетошћу и кратковидошћу. А колико је заблуда посејао такав став п колико се таквим ставом отишко уназад, оцениће својим судом историја која се не зида на клеветничким резолуцијама. Тај ће суд изрећи над својим набеђеним „браниоцима“ међународни раднички покрет кад их буде ставио на оптуженичку клупу.

Велибор Глигорић