Наша књижевност

Прави смисао Ранковићевог песимизма

Он се увек разочарава, после сваког разочарења по једно његово стремљење постаје пепео; он само тиња, никако да плане борбеношћу, и увек одболује свако своје разочарење.

Рођен у шумадијском селу, 1873, син. сеоског свештеника кога“

отац спрема да га наследи у позиву, Ранковић се и доцније није никада толико одвојио од села и сељака да му више не би било могуће да их осети и прозре.'Као и код свих наших реалиста крајем прошлог века тако и код Ранковића село и сељаци постају главна његова тема, јер у тадањем- србијанском друштву сељаштва понајпре оличава читав народ, али је Ранковић био далеко од Јанковог идеализма; његово сликање села и сељака указивало је на наличје идиле, ослањало се на стварност, па ма колико она била ружна и грозна. Чак и када, као у свом првом раду Јесење слике, даје у главном своје буколичке утиске о шумадијском селу, он наглашава да је реч о старом селу какво он памти из своје прве младости, а сва његова потоња остварења показују да он такво буколично село није више видео, и да сасвим сигурно верује да га више нема. Зато је врло карактеристичан почетак Јесење слике, јер баш тај почетак одаје до очаја меланхоличног Ранковића: „Суморна, влажна, студена и дуга јесен. Суморна као као што су моји дани, стара и дуготрајна, као што су моје године. Блажна и тамна, као што су моје очи, студена као што је моје срце, моја крв... Чамотиња и туга продиру у душу...“ У ово неколико речи узбудљиво је сажета Ранковићева клонулост, његова неизмерна туга што је све тако да му „чамотиња и туга продиру у душу“, али и овако сломљен он нема ничег од декадентног песимисте који живот псује и презире и који са зловољним цинизмом говори о људима. ,

Идеалиста Ранковић никада не истиче свој песимизам ни као врховну мудрост о животу и људима, а још мање је он код њега извор његове мржње према човеку или равнодушности према своме народу. Њему се не може оспорити да је волео човека, Србију, свој завичај Шумадију. „Он је волео“ — како каже Скерлић „свој завичај, али је још више волео истину, он је заиста био Србијин сликар и њен историк, а нарочито њен критичар“, и баш зато што никако није хтео да прећути или чак улешша истину он је морао да каже „да наша Србија није кутак раја у земаљском паклу, и да наши сељаци нису еденски херувими, вергилијеви пастири и теокритови рибари“ У времену у коме је он писао свако идеализирање било би не само неспретно, већ би посредно и прећутно значило прихватање реакције, донекле чак и правдање узрока свих оних зала и недаћа које су тада раздирале Србију, Ранковић, и као човек и као уметник, није то ни хтео ни могао. Он је неодољиво осећао да уметнички може да буде убедљив једино ако захвата стварност, ако само њу, а не своје назоре, приповедачки обликује.

Ранковић се није устручавао да прича о сеоском добротвору кога његови сељаци остављају да скапава стар и немоћан од глади; није се устезао да говори о искреном богомољцу који поред све

2 Књижсвност

~

МЕ