Наша књижевност

пару да

ПРУ

598 ст т Књижевност

своје побожности ипак може да убије свог ближњег у свађи око једне бразде; његови сељаци и сељанке нису безазлени, већ његовом страсном селу прељуба није нимало изузетна појава; ње-

тови кметови нису правични; сви попови нису оличење правог ду-

ховног пастирства; љубав и узајамност међу сељацима запажају се ретко, село све више и све наглије постаје поприште неправде, порока, мржње. А ако се упореде Ранковић и Веселиновић, онда, мада су савременици, неизоставно изгледа као да сваки од њих говора о две сасвим различите земље, или бар о два потпуно супротна доба исте земље! — Реалиста Ранковић није могао а да не види многа бедна наличја свога времена и он је та наличја сликао верно, мада као апстрактни идеалиста није могао да сагледа право, слободарско лице народа, оног упорног народа који никако не одустаје од борбе са својим злотворима, и у свом неискоренивом бунтарству, пркосном

и анархичном, али добрим делом и у свесном, никада не помишља

да се помири са својом потлаченошћу. Ранковићу се не може и не сме замерити — како би се то урадило ако би се усвојила фамозна Пламенсева „метода“ — што није у свом делу отворено и наметљиво бранио народну правицу, што је био очајник и малаксао, већ напротив баш треба истаћи снагу његовог реалистичког приповедања којом открива многе стварне накарадне појаве и односе тадањег србијанског друштва, и што је баш, благодарећи тој истикитости, избегао да идеализира и фетишизира некакав апстрактни, непостојећи „народ“ коме се придају само најпохвалнији суперла» тиви, али који и поред свега тога постоји једино у тој кукавној

фразеологији. Најзад, истинитост Ранковићеву нимало не пориче

чињеница да су у истом добу исту средину сликали борбени Г лишић и неумољиви Домановић, јер «треба се само сетити да и код њих има безброј примера који потврђују постојање свих оних наказности које је Ранковић износио, па је тако доста често и сам Домаковић прожиман очајањем.

Скерлић има право када истиче да се у Ранковићу „не може тражити неки нови борац за Слободну мисао, али баш у тој чињеници да Ранковић такав какав је и није могао да буде борац, треба видети полазну тачку за тумачење и разумевање Ранковићевог дела.“ -

Кад он слика село и паланку, када говори о сељаку, трговцу, чиновнику а нарочито када описује збуњене, усплахирене и незадовољне полуинтелигенте — Ранковић никада не полази од некаквих тобожњих апсолутних истина да је све тамно, гадно и језиво у човеку и дко човека, већ напротив јасно и улорно истиче код сваког свог јунака и сваке своје јунакиње да они жуде за ведрином, за срећом, за спокојством, да верују у љубав, људе и прави људски живог — али он показује и доказује да она средина у којој они живе спречава да они макар и најмање постигну од оног што желе, он показује и доказује да цео тај његов свет заиста мора да живи онако како никада није не само мислио да живи, већ шта више ужасавао се таквог живота. А Ранковић те околности које

правни 55

ма;

или