Наша књижевност

400 , Књижевност

њих сатиру није ни најмање измишљао већ их је врло лако- могао и морао свакодневно да налази. „Мртво море“ о коме је Домановић толико узбудљиво говорио било је свуда око Ранковића; он га није ни волео ни правдао, он га је мрзео и оптуживао, али није био толико моћан да се вине мимо његових видика, и зато је и он нужно био упућен да говори само о њему. А оно што је говорио била је истина, и то не само истина о усамљеним, изузетним појединцима, већ истина типична по цело доба, јер је и читаво „Мртво море“ било несумњиво једна од типичних духовних и моралних стања тадањег србијанског друштва кога је кињио један насилнички режим на измаку. Ранковићев реализам почива у увиђању и уметничком обликовању таквих типичности, и тај је реализам за приповедача и романсијера Ранковића далеко изразитији од његовог песимизма: Та надмоћност Ранковићевог реализма над његовим песимизмом највидљивија је у његовим романима, које је он, већ сасвим подривен грудобољом, грчевито писао последњих година свога живота.

Свакако је Ранковићев песимизам, донекле, био одраз и његовог личног стања, оне ужасне свести неизлечивог болесника да живи своје последње године, али и Скерлић и Павле Стевановић знатно претерују увеличавајући утицај Ранковићеве болести на његово књижевно стварање. Пишући све своје романе на болесничкој, а последњи на самртничкој постељи, Ранковић ипак није своју личну безизлазност преносио на онај свет који је описивао, јер оно што је он узимао да уметнички савлада у стварности је заиста било, углавном, онако као што је Ранковић износио. Блиска и неотклонива смрт само је више наглашавала ону пустошност и разрованост коју је Ранковић стварно гледао и коју би свакако морао да види ин да није био грудоболан. Када говори о сеоском младићу који постаје хајдук мимо и против- своје воље; када саопштава драму "сеоског учитеља и учитељице, који млади и пуни жеље за животом пропадају врло брзо јер су немоћни да се отргну из читавог једног низа и система околности који их раскида као захуктали зупчаник а који они сами нису створили; када открива поразну истину о манастирском животу у коме пропада и гњили један поштен и искрен младић, Ранковић све то не узима само као поводе за излив своје личне горчине или своје изгубљене вере у сељачки народ и човека уопште, Он само констатује да све што га окружује и што толико упадљиво постоји у тлаченој Србији није ни из далека онако како је он замишљао, а још мање како би он желео. И пошто не може да остане равнодушним пред таквом страховитом стварношћу, а није борац који види и сам крчи путеве ка срећној сутрашњици, он мора да буде погружен и потиштен, баш зато што воли сељачки народ, што очекује много од човека и у њега непоколебно верује. Његова три романа о србијанском друштву нису, истина, ни из да“ лека исцрпла тадању друштвену стварност; они више делују као терзо или као тек делимично разрађена скица једне замашне целине, али и такви какви су, као одломци једне велике и праве по-

|

“а