Наша књижевност

с Миа ~ 15 УК

Прави смисао Ранковићевог песимизма

вести, имају довољно снаге да нам уметнички не само наговесте већ донекле и дочарају истину о том тешком времену у коме је велики део србијанског друштва само таворио и када је заиста привремено малаксао снажни ослободилачки полет. Скерлић је увидео ову Ранковићеву снагу, увидео је такође његов велики значај по стварање модерног српског романа, који је после Јаше Игњатовића · бно стално у застоју и зато жали што је „још нестворени српски роман“ Ранковићевим раним нестанком изгубио „можда онога који би га могао створити,“ јер за Скерлића је Ранковић сасвим оправдано био „аутор једне потпуно србијанске трилогије романа, где је цртан морални живот Србије у деведесетим годинама прошлога века.“ И Скерлић је, дакле, осећао да је реалиста Ранковић далеко значајнији и истинитији од Ранковића меланхолика и песимисте, и да су његови романи заиста „модерни по смелом реализму и по љубави за истину,“ што значи да песимизам никада Ранковића није доводио дотле да он толико извитопери стварност да она више и није стварност, веп се извргава у творевину његовог субјективног разочарења, клонулости и очаја. ;

У свом најпознатијем роману, Горском цару, Ранковић слика једну заиста типичну појаву у тадањој Србији — хајдучију. Честа и снажна хајдучија била је само последица друштвених и политичких потреса. Под дејством незадрживог продирања) новчане привреде патријархално село је копнило као грудва снега на јаком сунцу. Већина сељаштва нагло сиромаши, а сеоски богаташи и зеленаши све су безобзирнији. Културно и политички непросвећено сељаштво има дубоко неповерење према власти а то се неповерење све више потпирује насилничким поступцима апсолутистичког режима. У заиста великим и значајним борбама сељачких маса против обреновићевског апсолутизма било је доста и од тог анархичног устајања против власти уопште, Хајдучија се јавља кас један од видова тог анархичног пркоса и негодовања, мада она никада није имала карактер народне борбе против тлачитеља. Ипак, било би исувише једнострано ако би се хајдучија свела на прост криминал, јер чињеница да је она била толико честа и скоро општа појава у свим крајевима Србије, доста јасна говори о: њеној не-

посредној зависности од друштвених и политичких гибања. Чак и,

само сељаштво на хајдука гледа са извесном наклоношћу, у неким крајевима чак и,са дивљењем — али никада не тако да би хајдук био сматран за борца за народну правду.

Ранковића је, истина, више занимао хајдук од хајдучије, више је хтео да психолошки рашчлани једног „горског цара“, мада никако није ни запоставио а камо ли сасвим занемарио друштвене

карактеристике хајдучије. Необично је значајно по реалисту, а још | више по песимисту Ранковића што сн истиче да се хајдук не рађа, |

већ ствара. Код Ранковића нема помена ни о каквој коби, „трагичној кривици“, наследном или неком другом мистичном елементу који предестинира некога за хајдука. Његов Ђурица је сеоски младић који ни по чему нарочито не стрчи међу осталим сеоским мла-