Наша књижевност

402 Књижевност

дићима. Истина, он је син сеоског лопова, у кући је научио да се сме све па чак и оно што је забрањено, али само тако ако то нико ке примети, ако се никада не сазна за учиниоца. Али и та чињеница што је његов отац био лопов и што је још од малих ногу добио наопаке појмове није пресудоа по Њуричино потоње хајдуковање. Важно је то да село на лоповског сина гледа са неверицом, потцењивањем и презиром, као да је већ унапред сигурно да ће и он бити као отац. М када на једној заветини Њурица изазван прихвати тучу њега везују и хапсе, а од тада се све више зазире од њега, сви се од њега туђе и просто га читаво његово село баца на милост и немилост чича Вуји, једном окорелом хајдучком јатаку који, у дослуци са властима, већ годинама организује и управља хајдучијом у целом крају. Њурица не сања о хајдуковању али је приморан да се одметне или да иде на робију због скривања покрадених ствари — а те покрадене ствари су и нађене код њега пошто је чича Вуја доставио властима само да би младића примо; рао да се одметне. И Ђурица хајдукује, не зато што у хајдуко; вању ужива већ што му још то једино остаје ако неће на робију. Он зна да хајдуци свршавају привезани уз колац у плиткој раци или, у најбољем случају, у зидинама рдбијашница, али се он, ипак, нада да ће некако мимоићи такву судбину, да ће са упљачканим новцем моћи негде да утекне заједно са вољеном женом и да тамо живи мирно, спокојно, не презајући од хајки, не стрепећи од нових наредби свога правог господара чича Вује. Али хајдучки живот, стални немири који га непрестано држе у напетости, свакодневни дотицај са разбојницима, јатацима, лоповима и свакојаким олошом унакажавају Ђурицу, а да он то и не примећује. Убрзо он је већ окорео, или бар на путу да ускоро такав буде. Његова тежња, његов сан да се истргне из хајдучије и да негде у далеким, њему нејасним крајевима, започне спокојан и срећан живот сваким даном све више чиле из њега. Он пијанчи, оргија, занемарује своју жену, и она га, увређена, издаје. Бурицу стрељају; он умире, скапава као живинче пун дивљег ужаса пред умирањем, препун грозничавог очаја што иза себе има један кратак живот, празан и скотски. Ранковић — који је и лично преживео један хајдучки препад и гледао како му отац гине од хајдучке руке — није у Ђурици гледао бесомучну звер која у себи нема ничег људског. Он га не мрзи, не презире; он у њему жали једног младог, здравог и снажног сељака који је могао да буде домаћин, отац. Он у Ђурици жали човека код кога замиру људске особине пре него што су се довољна и развиле, И он указује на кривце: на саможивог зеленаша и свире“ пог шкртца Вују, на оне паланачке ћифте који безобзирно желе да се богате па макар и помоћу хајдучких подвига, најзад, ма да недовољно разговетно истакнуто, на читав режим коме је главна брига да гони своје противнике и који просто чини све да цела Србија остане у зачмалости, у страху од власти, у ситним личним свакодневним зађевицама, у помирљивости са свим наказностима и ку-

осеља уреда чај мрава реду теви ње рармавнадафиачруанеу

нанаисиаљанааарнцин ливада