Наша књижевност

кавним животарењем из дана у дан без икаквих нада и напора да се такав пригушен и јадан живот измени.

Таква ружна и насилничка стварност још видније се испољава у Сеоској учитељици. Трули насилнички и подмукли поредак загађује својом трулежи и село, и оно више ни из далека не наличи на оно село из пасторалних Веселиновићевих казивања: оно је повучено у себе, мрзовољно, затровано неповерењем према свему што долази из града, према свему што долази преко власти, па макар. то била школа, учитељи, просвета. Младог учитеља и младу учитељицу село дочекује као готоване, као терет и намет. Похотљиви полициски писари и сеоске ћате насрћу на младе учитељице, и ако оне не подлегну онда им се подмећу кривице да би биле отпуштене или бар премештене. А ако подлегну онда и оне саме неотклоњиво постају трулеж, суновраћују се у све дубљу безизлазност.

И у таквој једној средини, под таквим грозним околностима развија се суморна драма младе учитељице Љубице и учитеља Гојка. Ова млада девојка нема никакве велике прохтеве, никакве неоствариве планове; она је сасвим просечна, свакидашња девојка, жели да има мужа и свој дом; чак је и пожртвована јер од своје мале плате потпомаже своју оронулу породицу.

Ипак, она се убрзо подаје једном одвратном и криминалном среском писару кога уопште не воли; кињи свог првог мужа који је заиста воли и који јој се у њеним најтежим тренуцима показује као одани пријатељ; а у свом другом мужу разочарава се до гађења и мржње и пре него што се убија припрема и њему убиство. „Ова српска госпођа Бовари са подножја Космаја“ — како је назива Скерлић — подлеже брзо, пропада вртоглаво као и хајдук Ђурица, а да није остварила ништа од свега оног скромног сновања о својој личној срећи; огорчена и острвљена на људе и на саму себе што је цео њен живот испао тако туробно бесмислен, јалов и несрећан.

Свуда се ломе и смркавају чак и они најмањи, ни мало неостварени већ сасвим оствариви људски идеали које сваки човек носи у себи све док коначно не постане нечовек или очајник када увиди да су они, упркос њиховој сићушности и оправданости, ипак неоствариви. Један човек умире од понижења и чамотиње, не само равнодушан према животу и људима већ жудан смрти у којој види једино могуће решење. Другог обузима опака мрзовоља и он се потпуно предаје неком тихом, али дубоком презиру на све и сваког. И нигде нико не може, а не да неће, да види путеве ка људском животу. Они не могу да се виде са пучине „Мртвог мора“, јер свуд около су само муљеви и жабокречине, које упорно прекривају сваку наду, сваку тежњу да се изгаца из те непрегледне каљуге, Иза те суморне интимне историје, која се одиграва у једном космајском селу, назире се суморно лице Србије, суморно од зулума, али не увек намрштено, већ често и замишљено, строго претеће, бунтовно — мада такву једну Србију Ранковић није сагледао, толико потресен неизмерним сатирањем човека, пропадањем људи до којих је