Наша књижевност

404 Књижевност

њему било искрено стало да буду крепки и срећни, спокојни и слободни. То исто подривање човека испољава се и у „Порушеним идеалима“, роману који је Ранковић довршио на самртничкој постељи, и завршава га једва неколико недеља пред смрт. Онај исти опори и горки укус промашености разлива се, коначно и неотклониво, и у души калуђера Леонтија.

Љуба, младо чобанче са Маљена, задивљен је неизмерношћу природе. Он више размишља него што чува своја стада, али Ранковић сасвим јасно истиче да је ово маљенско чобанче само жељно знања, и да се у њега није још на Маљену увукао религиозни мистицизам. Мистицизам се код њега развија тек доцније: делом под утицајем религиозних књига, али још више од разочараности животом и људима. Младић преживљује велике кризе и решење свих евојих немира сматра да налази у аскетизму, у подражавању древних хришћанских богомољаца о којима он пожудно чита по манастирским књигама — али их никако не сусреће у животу. Шта више, калуђери међу којима он живи сушта су супротност том његовом идеалном аскетизму. Они су затуцани, непросвећени, прождрљиви, саможиви, лицемерни, развратни... Калуђер Леонтије не губи своју веру, али је потпуно свестан да је и њему самоме потпуно неостварив онај прави живот о коме је он толико сањао, а чији је најсавршенији облик нашао у аскетизму првих хришћанских мученика. Оп осећа и увиђа своју немоћ да макар само и за длаку измени своју калуђерску сабраћу. Све је око њега порушено, у развалинама; све је пепео, тмина и потмули очај који стално тутњи кроз ту неизмерну пустош. И Леонтије, који је толико сањарио о аскетизму и самоодрицању, завиди обичном, простом сељаку, јер мора самоме себи да призна да тај сељак живи људскије од њега. Од свих некадањих религиозних заноса, остаје само мукла чамотиња, ужас од људи и неодољива жеђ за самоћом и — ракијом. Игуман Леонтије највише воли да се склања на један пропланак, али сада када гледа у прозирно и огромно шумадиско небо он се више не диви природи, њеној лепоти и њеним тајнама, као што се некад дивио дечак са Маљена. Већ му и небо постаје пусто и поразно, и он своју чаму дави у ракији, и тим језивим усамљеничким пијанчењем покушава. да затоми свој очај што је све иза њега празно, и што је живот који наилази „празнији од прошлости, бесмислен, чемеран, ужасан као црна вечност...“ И њему се као и учитељу Гојку смрт помаља као једини стварни излаз, као једини мелем на свима његовим неизлечивим ранама.

Тај жал и бол за неповратно изгубљеним животом, та крвава чамотиња осветљена само свешћу да се у истини никад није ни живело, ти панични дозиви усамљеног човека који увек остају без одзива хуче као јесењи ветрови, цвиле као бачена штенад, роморе као дуге досадне кише, струје као прљаве, набујале реке које односе стрвине и олупине, Ранковић само тако уме да приповеда. Када хајдук Ђурица самоме себи пије за душу; када Гојко у једној кош-

о.