Наша књижевност

Прави смисао Ранковићевог песимизма 6 405

марској грозници бунца о бекству, Америци и Грофу Монте Хрислу и последњи пут узалудно покушава да ипак нађе неко животно решење; када стари игуман Сава пије до бесвести у манастирском подруму — у тој поражености и бесмислености нема ни трага о презиру према животу, ни трунке мржње према људима. И на најтмурнијим, најгорчим страницама Ранковићеве прозе осећа се љубав према животу и људима баш кроз ту огромну скрханост што је живот пропао и што су људи уништени. Ранковићеви људи нису трули „по себи“; живот који он оцртава није грозан зато што је у бити живота да буде грозан. Ранковић никада не даје мистични призвук своме песимизму, никада не тврди да тако мора увек да буде и да зато људи од овог земаљског живота и не треба много да очекују.

Скерлић је донекле увидео да Ранковићев песимизам никако није антихуман, никад није пуно и неопозиво порицање живота. Скерлић то никада не каже довољно разговетно, али то своје више наслућивање него ли увиђање правог смисла Ранковићевог песимизма изражава као питање на које никад није дао одређенији одговор: „У истини, код Светолика Ранковића се појављује једно врло занимљиво питање: да ли је његов песимизам излазио из једног песимистичког схватања света и човека, или је он био песимист, што је јасно видео истину о животу“ Очигледно је, међутим, да Ранковић није узимао свој песимизам као полазну тачку за разумевање живота. Његово књижевно стварање, нарочито његови романи нипошто нису просте илустрације његовог филозофског или животног песимизма, Његов песимизам је заснован на стварности, на заиста постојећим наказним појавама и односима тадање Србије, проистиче из чињенице да је Ранковић заиста „видео истину о животу“, онаквом животу какав је он једино могао да сагледа из својих перспектива. Али све ово никако не значи да је у Ранковићевом делу обухваћена читава србијанска стварност деведесетих година, па зато не може ни да значи да је тада у Србији било све разровано, пустошно, све у расулу и све на путу незадрживог распадања. Онај србијански свет који се оцртава у Ранковићевој прози заиста је и стваран и србијански, али никако не значи да је једино такав свет постојао. Ранковићеви јунаци нису- измишљени; они су | шта више, углавном, и типични, али не типични у том смислу да. би значило да су тадању Србију оличавали само хајдуци, саможиви калуђери, осиони полицајци, усплахирене учитељице, људи безвољни и туробни, немоћни да се отргну чамотињи и свесни да своју пропаст ничим не могу да спрече. За снагу једног реалисте је пресудно да је изнео карактеристичне истине о своме времену и својој средини, а не само изузетне, махом усамљене појаве које-заиста постоје али никако нису типичне по целину. Ако један реалиста не похвата све типичности оне средине коју обрађује, као што је најчешћи случај, већ само неке од њих он тиме није престао да буде реалист нити пак значи да су сада и оне типичности које је он увидео престале да буду истине, мада је неоспорно да су оне далеко убедљивије у колико нису малобројне и издвојене, Ранковићу