Наша књижевност

Двобој у брдима ! 413

јелом просипала иза широких Вукчевих леђа, којима је он био скоро потпунс заградио огњиште. Е

Таман је Ђеша постављала трпезу, а на вратима њиховог сухомеђног дома искрсоше двије мрке прилике. Лица им се не виђаху од шајкача натучених до вјеђа и широких ревера шињела који су били уздигнути до ушију. Њеша се тргла на шкрипу вибала у вратима, која су се цвилећи отворила, па је стала као укопана, а Вукац не мога вјеровати старачким очима, које су у слабој свјетлости огња препознавале његове синове.

— Добро вече, стари!

Мајка је скочила према синовима, грцајући их грлила, обавијала их рукама, и, не знајући што би говорила, несвјесно чистила мрље са њихових поцијепаних војничких униформи,

— Јесте ли вуци, или лисице2! — прекиде наједном ту тишину Букчев глас. Да их није видио онакве, рекао би им, још док се нијесу ни питали, умјесто добродошлице, да су утекли, да су се ратници прерано зажељели мајчине сисе, и јетко би им ставио до знања да нијесу ни за шта, сем за свирале и доконе сједнике. Кад је малочас грајао на Ђешу, није ни претпостављао да ће ове вечери сјести за трпезу са синовима. А, опет, оваквом њиховом доласку није се много обрадовао. 5

Откуд они сад овдје, стао се питати стари Вукац, А ратујемо против непријатеља, и тек смо почели да ратујемо. Зар су његови синови побјегли са мегдана» Или, ако то/ нијесу, а Вукац вјерује, не може да не вјерује својој крви, онда зашто су његови синови ту2... Ћутање, гробно ћутање испуњава ниску приземљушу старога Букца. Само каткад сијевну дрва на огњишту, која све слабије горе, јер огањ нико не потстицаше. Ноћас је само Ђеша, која увијек стоји снуждена и тужна,"била весела. Сједјела је између синова, гледајући их жмиркавим незаситим очима, јела са њима каше и млијека, стално их додирујући рукама, час једног а час другог, кас да се још није увјерила да су то баш они. Синови су били уморни, једва су дочекали да отпочину под својим кровом. Кад им је отац послије дужег нијемог сједења, други пут управио питање, да ли су вуци или лисице, срдито су погледали старца, да је и њему самом постало јасно да не треба о томе више да их пита. Ђеша му је молећиво очима давала знак да их остави на миру. Њој је, очигледно, било довољно толико што су они ту, код ње. Млађи сип безвољно је одговорио Вукцу:

— Не знамо још ни ко смо, ни што смо. А знаћеш, знаћемо и ми и други, надајмо се, стари!..

До касно у ноћ, у скривеној кући на стјеновитој коси планине, горио је сањиви фитиљ петролејке. Ове позне априлске вечери Вукчева приземљуша била је тиха, али није спавала. Кроз уски прозорчић и пукотине на сувим истрошеним вратима пробијали су се слапкави траци свјетлости и нестајали у тами која је опсједала Вукчев дом. За онога који лута планином, или у ноћи не зна гдје се налази, тињави језичак лампе био је сигуран пут за сналажење

3 Књижевност

пр