Наша књижевност

414 Књижевност

и за увијек гостопримно склониште. Ни сам Вукац није знао коликим је намјереницима његова кућа пружила спас и уточиште, нарочито зими, кад замету сњегови планином и спусте се црни облапи да се ни прст пред оком не може видјети. Прошле зиме, и прегпрошле и свих прошлих, ишао је он са синовима да гони курјаке. који су гладни наваљивали на случајне пролазнике и усамљену чобанчад. Та зла дивљач толико се у посљедње вријеме на планини била накотила и ту утићила, да се, чим се смрачи, примицала сваке вечери Вукчевој кући, и скоро испред врата дивље урликала и завијала у помрчини, свијетлећи очима бљештаво као жеравицама < огњишта. Зими су заправо они господари планине, али им је Букап излазио на крај. Он је, као и његови преци, у таква времена студи и мећаве, увијек био на опрези, не желећи то много, а опет очекујући да га неко кликне у глув ноћи. А он би тада, са синовима, са сјекиром у руци полетео кроз мрак, у шуму, откуд се глас чује, да укаже помоћ и доведе невољника под свој кров. И ноћас су испод самог Гребена курјаци завијали као помамни. Осјетили су да им се негдје указала прилика да се наједу меса. Вукац је, по старом свом начину, сједио уз огњиште и вукао дим из дугачког чибука, којему је симсија стојала наслоњена на плочу код огња, очима прелијетао по. кући, тражећи гдје је остављена сјекира, и не одвајајући ухо од правца одакле је допирало завијање. А Ђеша је, шћућурена између синова, кроз зубе шапутала:

— За својим главама, проклетњаци...

Сједећи, погнути и брижни, око огња, Вукчеви синови — ста-> рији, двадесетосмогодишњи Милош, плећат и сувоњав као и отац му, и млађи, двадесетогодишњи Иван, црномањаст и њежан, стварно више налик на мајку него на Вукца, — причали су тихо, као да су жуборили, час један — час други, и опет допуњујући приповиједање док један говори, о свему ономе што су за ово неколико тешких дана преживјели, А за час би опет прекинули причу, прикупља“ јући немила сјећања на ове несрећне дане и на сазнања о којима раније тешко да су кад могли мислити, а чему су данас, ето, свједоци они, војници једне изгубљене растурене војске, једне изгубљене и растурене државе. Пламен је час тињао, пробијајући се једва између набаченог мокрог дрвета, час би се опет распламсао кад захвати осушену церову грану, потстакнут смежуравом жутом Ђешином руком, која је о огњишту водила рачуна. Вукац је ћутљиво слушао своје синове, а они су низали пред њим, не погледајући га, сјећање за сјећањем, догађај за догађајем, и закључке који су ужасавали старца отвореношћу и смјелошћу, као на исповијестн. Вукчев мозак најжешће је погодила и забољела ријеч коју синови већ неколико пута поновише: издаја. А са њом је зујало, клокотало, сливало се, даље, до старчевог уха, као потоком шумило и бучало: народ, који је хтио да се брани, прихватио је оружје 38 које није било фишека; улазио је у јединице чији су им официри гсворили да умјесто јуриша дижу руке на предају. Расуло је настало, и они који су се часно држали на положајима, морали су их

Ма МЕ ВА А ери ва пи з ПАВА акр 7 НЕ

Б