Наша књижевност

Двобој у брдима : 6 . 415

остављати, уколико нијесу били прегажени или заробљени и одведени у туђу земљу на ропску робију...

— Тако смо се, стари, нашли ми дома. Буци нијесмо могли бити, а ни лисице бит' нећемо!

— Може све бити, ђецо, али тешко могу вјеровати у све то.

Кроз Вукчеву главу ломиле су се, мотале, разумљиве и неразумљиве ријечи, блиска и далека поимања, вјеровања, и још много више невјеровања: издаја, земља продана туђину, кукавичлук, пета колона, капитулација, НДХ, гувернаторат. Вукац је то хтио све да скупи, сагледа и разабере, и покушавао је колико је то могло, са висине и чистоће свога увијек слободног крша, а ту тешко да је икад било и двоје онога што му синсви испричаше ..

— За своју земљу све се даје, ђецо! Како ћемо без ње! Ратовати! А ко право и мушки ратује, земљу ће држати вазда слободну. Клекнути на кољена — никад! Ми и туђин на нашем кршу — никад! А ви — ђеца, ђеца...

Вукчеве груди пуниле су се горчином. Он је размахивао дрвеним чибуком, из којега је падало ужарено труње дувана, викао као увријеђен и рањен на најосетљивијем мјесту, на души, и не разумевајући, и не имајути ту кога другог да на њега праведно излије свој гњев и пријекор, иако у дубини, а не много свјесно, осјећајући да му синови и њихови другови нијесу криви, сијевао је на њих очима, на њих се мрштио, и њима, слабим ратницима, пријекор у лице бацао.

Нијесу синови! за зло примили Вукчеве увреде. Нијесу сад, зачудо, ни погружено сједјела ова два неодморена, непокорена борца покорене војске. Њихови, до малочас туробни погледи, блијеском су заискрили. Кућа ова, на каменој коси испод Гребена, није се предала, и жива се неће предати.

— Не, стари, нијесу нас питали кад су нас продали. А за рачун ћемо видјети, стари...

Жућкасто-црвенкасти пламен сукнуо је са огњишта, које је Ђеша још једном пред починак потстакла, и јарко освијетлио образе Вукца и његових синова, који су се сада, без ријечи, дуго и нијемо, као три брата и три друга згледали. -

П.

Ноћ се пружила по брдима, и обавила својим тамним покривачем тихе увале. У тек листавој гори, по гранама кунова и крошњастих церова, извија се, гдје-гдје, лијет какве мале птице и крик гаврана.

Под селом поток је, лижући обронке и камените плоче, тихо ромонио. р

Негдје иза другог кријештања пијетлова, кад се пој, надовезујући се, пренио с краја на крај села, синови су легли да се одморе, а њихови родитељи не успјеше ни сна да ухвате ове ноћи.

Чим је зора цикнула преко брда, и на истоку се помолила као блиједа дјевојчица, Вукац је почео да се спрема за пут, да пође

3»

њи ка и

ре