Наша књижевност

Двобој у брдима > 417"

зати. Туга му се скупила око срца кгд је видио неке војнике какс бришу сузе и кад их је чуо како жале што више неће видјети своје крајеве. Примајући дјелић судбине свих тих младића, што се безнадно, изгубљено вуку цестом, захваћени ковитлацем који их је отргао од њихових домова, старцу је наједном постало тако тешко, да и сам једва успје да задржи сузе. :

— Пропаст, — рекао је у себи, — каква срамотна пропаст!

По војсци је могао закључити у каквом је стању и земља коју она брани. Тако је разумио, у своје вријеме, бјежанију низама из Скадра, и поуздано је знао да га њихов султан никад више неће посједовати; тако је схватио и ону сулуду стрмоглавост швапске солдатије, коју није ништа могло зауставити пред слом; тако је увидио и сада крај своје земље, за коју је дао крв, а ипак је звао кучја земља.

Већ се приближио варошици, полеглој, сагнутој при дну брда. Изгледала му је као лађа пристала уз обалу ријеке, коју су конопима привезали за брдо, да је брзи таласи не однесу.

Са овлаженим априлским јутром у њу су ушли шкрипа и звекет окупаторских колона. “а

Погдјекоји брђанин, као и у мирна времена, и сада је, не схватајући још измјену стања, тјерао стоку на продају. С прољећа помањка храна, — тада је највише глади и оскудице у планинама. Улазили су у варошицу, да би, кад продају стоку, купили врећицу посног жутог цикотина, и: на рамену је однијели до оближње водебице; али, како би који сада стизао до пијаце, у чуду би остајао запањен, јер пазара није ни било, нако му је суботни дан одређен.

Кад је дошао до моста, на уласку у варошицу, видје да се заустављају сви пролазници. Малоприје чу и пуцње, али томе није придавао важност, јер сада, запазио је, по свима путевима има доста оружја и може, когод хоће, да пуца до миле воље, Неколико сивозекастих солдата, под шљемом и оружјем, предусријетали Фу сваког ко је наилазио, и одузимали му оружје. Један од таквих, кад Вукац приђе мосту, извиче се на њега неразумљивим ријечима.

— Што ту ћабакаш, што ћеш од мене2! — одупре се он солдату, који га грубо опипа и убаци му руке у џепове, Овај нешто оштро подвикну, па га пусти да прође. Чим је то видио, и још примијетио како близу леже устријељени наши војници, који им, сигурно, нијесу хтјели живи предати бојно оружје, — Вукцу сину сва тежина стања и промјена времена и закона. Присјети се и синовљих ријечи, одобри им сад да су га паметно савјетовали, па се покаја што их није послушао, да у оваквом злу не напушта дом. Мисао му затим одлетје у планинску тишину крстачког горја, гдје ништа од овог неће допријети, и зажали што није овог часа тамо, да ово на гледа својим очима, јер би му било много лакше. Несигурним кораком, стално се осврћући за собом и око себе, Вукац уђе у варошицу, а да и сам не зна како и којом улицом је ушао. Моторизоване колоне, пуне војске и опреме, бахато су, као бучна жива ријека струјале дугачком улицом, а на улици ријетко ко од наших да