Наша књижевност

418 5 - Књежевност

се могао видјети, и радње и ситне трговине и каване биле су затворене. Само су туђински мотори и точкови непрекидно јурили, бучали, тандркали, превозећи туђу војску, њихове топове и таин, и много, много наших заробљених војника. У том метежу изненади га нечији глас, који се као кликтај невољника издиже из васколиког страшног ломота на улици:

— Ај, ђе си, Вукче, брате рођени!

Насред трга, његов најближи и истогодишњи сељанин Машан Илијин, раскубао се са једним крупним риђим солдатом. Старачке Машанове руке чврсто су држале уривак којим је било везано једно мршаво јуне, лактовима би час по час успијевао да одгурне Нијемца, грчевито припијао уплашену животињу при себи, не дајући риђем солдату да развеже и отме плијен. И солдат заврши тај сукоб, прије него што је Вукац и пети корак учинио према њима. Риђа грдоба испалила је неколико метака из пиштоља у Машанову главу, па пен церекајући се и галамећи, камом заклао теле и убацио га у камион, који је ту, насред цесте, стајао. Онда се окренуо пут варошице, и, вишекратно, промукло промумлао:

— Швгјн, монтенегришер швајн!... — док је његова дружина «са камиона урлала од весеља. ;

Вукцу сузе избише испод трепавица и просуше се незадржане по кошчатим намрштеним образима. Зашкрипио је дивље зубима, стегнуо до бола вилице, отирући укоченим. прстима сузне капље са лица,

У том часу наступала је колона тенкова. Под тешким гвожђем улица се тресла, дрхтала и увијала. Вукцу се чинило као да ће се све куће сручити у ријеку, да земља пропада, стропоштава се, да ће се овог часа и брда сваљати озго и затрпати варошицу, да тенкови под собом све самљеше и уништише. Тамна копрена превуче му се преко очију. Ништа не видје, нити чу, сем тај ужасни уништавајући звекет, то лудо церекање риђих, — јер су му се сви такви учинили, __ махнитих силника, Са врха првог тенка, један други риђи солда! је викао, као за инат, затвореним нијемим кућама варошице:

— Кајн Југославиен!

А онда је продужио, злурадо, побједнички, превод:

— Нема Југославиен, нема, кајн!...

Вукац је муњевито прелетио узвијереним закрвављеним погледом преко колоне, па подврисну као ножем погођен. Солдат на тенку, као и читава та колона, наједном су му се учинили тако ситни, ништавни, као да гамижу, пузе испред њега као пужеви, да, гадни, плазе као змије. 5

— Вас неће бити, нељуди, а ње мора да буде, мора да је буде!... — крикнуо је, скочивши на тенк, ударајући по њему својом дреновом тојагом и тврдим чворнатим шакама, не осјећајући бола. Крајеви његове сукнене струке завитлаше на вјетру, у покрету колоне, а он је, припијен уз гвожђурију машине, хватао за грло кријештавог зеленог солдата који је дотле викао, и млатио по њему.

ле пре лрањемаиенте = ропанаринее тла

о мфин

десиле а метра архитрав миру гара леђни

ар