Наша књижевност

Двобој у брдима 419

— Скоте, ја роб никада нећу бити! Скотови!... — Вукчев глас се губио у тутњу колоне, а он је скакао по тенку, ударајући шакама и штапом по топовској цијеви, по знаку искривљеног крста, пљујући на њега, на те туђе шаре и војнике, док га овај не обори машинком. Букац паде, заплете се у широки квргави ланац, који га једним сбртом пресјече и одбаци трупину у страну. А сукнена струка, као поцијепана застава, без свог господара, мотала се између зупчаних ланаца, и одлазила даље, заједно са тенком, са колоном, натопљена Вукчевом крвљу.

Моторизоване јединице непрекидно су пролазиле варошицом. По шљунчаним сивим задимљеним пугевима остављале су облаке прашине и љешеве, невиних, убијених, закланих.

Брда су подрхтавала, тресла се, немирна и сјеновита, ненавикла на овакву гвоздену бујицу, стезала се, мрачила, као да су се и сама противила.

На малом тргу варошице, одгурнути при ниском зиду поред обале, уз убијене војнике, лежали су и љешеви двојице сељака. Преко дана нико се није усуђивао да пође до њих. А чим је ноћ пала и згуснула се, један по један љеш нестајао је. Сељаци су их преносили, тихо, кришом, не пуштајући ни гласа од себе. Момци су на леђима носили још топла тијела побијених. Два Вукчева сина смјењивала су се испод свог измрцвареног оца, у чаршав обмотаног. У селу, које се узбудило на глас о погибији, проломио се лелек кад су стигли са мртвацима. До зоре се, уз огањ, причало о Вукчевој смрти и о овим младим ратницима, што му ноћас и тако кроз вјечност, дружбу чине.

А по сванућу, на дрвеним носилима, на брзу руку направљеним у шуми сеоске комунице, однијели су их да их сахране пред црквом на Тројиру. Мале поворке сељака и чобана испратиле су их. Над отвореним дубоким гробом планинци су тешко, јетко и потресно лелекали, да су одзвањале и јектале стране тек пошкропљене зеленилом. Ожалили су једнако и своје сељане и несрећне, изгубљене војнике, чија имена нијесу могли ни дознати, јер при њима не бјеше ниједне буквице нити икаквих писаних исправа. И док се за погинулима лелекало као за својом браћом, а тај, лелек се разлијегао, ширио преко села, и одјекивао у брдима, Вукчеви синови су полагали мртвог оца у гроб, кратко се опраштајући са њим:

— Нека нас допадне црњи гроб, ако твоју муку не скинемо са нас!

Ни они, ни Ђеша, сузе да су пустили. Ђеши је, напротив, мило било што јој се синови тако држе, а Вукцу је све опростила, до најмањих чарки. За њу је он сада био прави муж, отац од уздања. А тешко јој бјеше гледати га онако растргнутог, па јој дође још теже кад чу синове како се с њим расташе, и не мога да издржи а да му, прије него што га земља покрије, ипак нешто не каже:

— Стари, просто ти, чувај само ту ђецу што никога немају, с њима ће ти лакше бити, буди им отац! — и даље није могла. Целива прегршт земље у шакама, па га баци преко свих у гробници.

% па МЕ и

Ју

5

Ма Мање. = Р5

(

јр

о

ПА 236 ~“ па