Наша књижевност

„5

420 7 ; Књижевност

Доље, на влажној црној земљи, љешеви су изгледали сурови, уморни, јетки, за кратко немирним сном уснули ратници, спремни не за укоп, него да се сваког часа тргну и крену куд су намјерни били. Са сахране, планинци су пошли са том потресном сликом, и утиском и вјером, јер им се то тако учинило, јер су хтјели тако да вјерују, да су побијени остали за сад ту, мирни, ћутљиви, али да ће се једном разбудити, кликнути испод земље, и звати их да их воде, да крену заједно у освету, у осветничке битке, За њих Вукац није био више пријеки и осорни човјек и домаћин, — он је био кршни горштак који се ничега не плаши, див који удара на туђинске немани да брани своју земљу. Уз њега, непознати ратници изгубљене војске некакс . су се приближавали више к срцу, примали обиљежја домаћих, најрођенијих, — чинили су непокорену четицу сиједог планинског вукобаше, непокорног старца што се снажно ухватио у коштац са махнитом туђинском хордом — и удара, млати по њој...

Ш.

Пустим, дугачким, кривудавим друмовима, преломљеним кроз брда, мјесецима се скоро нико није кретао. Кад би се, којим случајем, затекао на путу понеки сељанин, чим би примијетио да штогод тандрче и звони цестом, склањао би се устрану, да га не сусретне. Разбојнике је, тада, требало пустити да промину друмовима.

До варошице мало ко се усуђивао да пође, сем ако су жене пријеким послом одлазиле, задржавајући се још мање него што су им људи код куће рекли. Оне су доносиле вијести у скровита удаљена планинска села, како је туђинска војска све поклопила, да се једино између њених наоружаних стража може ући у варошицу, да непријатељске патроле на «ве мотре, врше преметачине по кућама варошице и пуне тамнице.

У село су пристизали, све преко ноћи, ко зна са којег напуштеног фронта — јер он уствари нигдје није био ни одређен — изнемогли борци распале југословенске војске. Долазили су, тмурни и ојађени, и данима причали о страхотама ропства и злочину издаје. Долазили су, — ко је имао среће да изнесе главу, да је донесе до свог села, — да и они донесу вијести о прегаженој земљи и покољима учињеним по њој.

Окупаторски солдати, како су којим путем прошли, лијепили су дугачке објаве, у којима се народу стављало до знања да буде миран, да се повинује побједничкој војној команди која води рачуна о свакоме. А о томе мало ко у планини да је водио рачуна. По стијенама и камењу, дуж путева, црвенили су се дуги редови писаних парола, које су звале народ на отпор окупатору, на борбу.

Усред љетње припеке, планином се пронио глас да је Русија, заштита и мајка, угазила у рат, нападнута од истих душмана који су и ову земљу преплавили. Тада је и са врха Гребена испаљен