Наша књижевност

- Двобој у брдима - ма 421

пушчани плотун, јер сеоски момци не могоше да се уздрже, већ на самом вису запјеваше:

„Аој, да је мени младом са црвеном руском гардом...“

У димљивим сеоским кућерцима поче се гласније говорити, врата се шире отварати, да кроз њих уђе чист ваздух. ЈЂуди су се радосније здравили, усправљале се покуњене, до јуче забринуте главе. Тада су туђинци бацили летке авионима по планини. Јављали "су, — то да им вјерује — да су на вратима Москве. А из земље, из шкрипова и испод међа, вадило се, подмазивало и чистило од рђе скривено оружје, прибирали се меци по селу у којем су већ момци организовали борачку групу.

У ноћи, уочи Тринасстог јула, у селу скоро нико није спавао.

Вукчеви синови опет су нанијели бриге мајци, да сада, опет, тугује по Крстацу и да их дозива из окршаја.Те ноћи су се спремили, тачно као да поново иду на напуштени фронт у малисорским планинама. Све Ђешине молбе да је саму не остављају, да бар један од њих остане код ње, нијесу ништа помогле, А кад их је својим млијеком заклела, Милош јој је рекао:

— Вукац би, да је жив, мајко, с нама сада пошао. Вукац би се, да је жив, борио против крвника, а ти нам не даш ни да га осветимо, мајко.

Ивану су пошле сузе на очи. Њеша је застала на прагу куће, запрепашћена и задивљена болном смионошћу једног сина и њежним дјетињским држањем другог, по њеном мишљењу још недораслог и нејаког, па се намах, онако згрчена и мала, извила, усправила, чинећи се да је за тренутак порасла још толика колика је била.

— Кад је тако, нека вам је просто, ђецо моја.

Растали су се, као да се више неће гледати. Грлили су се с њом синови, као дјеца, као кад су били мали. Кад су, иза поноћи, отишли из куће, Ђеша је остала нијема код огњишта, по којему се распаљени жар црвенио као свјежа крв и крцкале сирове гране набацане једна преко друге... : -

У зору су запуцале пушке и пушкомитраљези око варошице. Само су страже одговориле на ватру, док се гарнизон тек будио из тврдог сна. Низ брда су се спуштали устаници. Стражари на мосту и по улицама убијени су у првом налету. Опасан зидом и испреплијетан жицом, гарнизон је ускоро одговорио риком топова и митраљеским клокотањем, пуцајући, на самотук, по брдима и кућама верошице. Групе бомбаша привлачиле су се семом зиду касарне. Унутра се већ врискало и јаукало.

Изјутра се непријатељ прибрао и покушао пробој, Тенкови су затутњали преко моста, чистећи пут испред себе, На оштрој, стрмој окуци изнад ријеке, гдје је преконоћ разваљена цеста, одабрана петорка младића, прилегла у јарку, дочекала их је „крагујевкама“. Два тенка се невољно зауставише, из њих почеше да искачу солдати,