Наша књижевност

са ту

ПИ И Ри

РАИ ЈЕКУ

БУНЕ ћи

пи АВД 7"

УМ (2х

Књижевност

Велики руски песник Жуковски, један од најприснијих пријатеља Пушкинових и његов искренизаштитник кад би год цар био љут на њега, описао је у познатом писму Пушкиновом оцу песникову смрт. Нажалост, ово писмо у неким појединостима није сасвим истиниго. Васпитач царске породице и дворски човек, Жуковски је желео да прикаже песника у највећем пријатељству са царем, да нагласи цареву наклоност према песнику и да подвуче песникову лојалност према владару. Ми данас знамо да тако није било. Али у оним деловима где -се описује јуначко умирање песниково, писмо је много верније.

Пушкин се мучио два дана.

„Слуге га скину с кола, — прича Жуковски, — и на рукама унесу уз степенице... Унесу га у кабинет... Док се пресвлачио, жена је случајно хтела да уђе унутра — још не беше ништа чула за несрећу — али он викне: Мештех раз, 1 у а ди топде сћег то! (Не улази, имам посету). — Бојао се да ће приметити да је рањен... Кад се пресвукао, легао на диван и кад му мало одуминуше страховити болови, он Тек онда пусти жену к себи.“ Затим се дошли лекари који потврде да му нема живота, превију га и даду му лекове, те му се страховите муке мало ублажише. Тешили су га, али Пушкин одмахне руком и окрене се зиду Од тога тренутка као да је 5 себи слабо бринуо; сва му брига беше жена. Почну се сакупљати пријатељи. „У болесникову собу уђе и његова јадна жена која је као прави мртвац изгледала... Она му се није хтела јављати. Па ипак,. кад би му год жена у собу ушла, он би је осетио, јер би свагда казао: „Ту ми је жена; уклоните је!“ Никако није желео да га она чује кад јечи или да га гледа кад се преврће у мукама. „Шта ради моја женаг — рекао је лекару. — Она, сирота, потпуно невина страда. Њу свет неправедно погани, оговара и вређа.“

Царев лични лекар Арнт, који је био дошао да му притекне у помоћ, гледајући Пушкина рече: „Био сам у тридесет битака, али оваквога јунака не видех; никога нисам видео да може овакве 6олове тако јуначки подносити.“ Видећи лекари његове муке, почну га наговарати да јечи, али он се бојао да његовој жени још горе не буде, па је све натприродним напором трпео и подносио. Кад му мало болови одуминуше, замоли једнога од лекара да му до хвати неке хартије. Кад му их дадоше, он их прегледа и заповеди да се одмах баце у ватру. Затим издиктира једноме пријатељу белешку о својим дуговима. Ово га је толико изнурило да дуго по“ сле тога ништа није могао проговорити. Ноћ је провео у бунилу. Сутрадан, тек што је свануло, затражи да му доведу жену. „Нисам у стању описати овај тренутак, — вели на том месту свога писма Жуковски. — Велики човек опраштао се са својим најмилијима на свету. Доведоше му и децу; била су сањива; он их је дуго гледао, па најпосле прекрстио и заповедио да их однесу.“ Цео тај дан Пушкин се мучио. Ублажавали су му болове опијумом. И тако час надајући се да ће избећи смрти, час мирећи се с њом, Пушкин