Наша књижевност
Живот и дело Пушкина 3 433
издахну, окружен пријатељима, у петак 29 јануара 1837, у два и по часа по подне, у тридесет осмој години живота.
ж
Како је Русија примила вест о смрти Пушкиновој> Народ и
честити интелигенти одмах су схватили колико је то велики народни губитак, али виша класа, племићи, показали су се у већини својој врло ружно. Саксонски посланик Лицероде, у извештају својој влади, пише с негодовањем: „Кад се има у виду да су чланови вишега друштва врло мало знали о генију Пушкиновом и његовој књижевној вредности, онда се не треба чудити што је само мали број из тих кругова био крај његова одра, док је то исто друштво просто опседало холандско посланство, изражавајући своју радост што се елегантни млади гардист тако срећно спасао,“ Народ је, међутим, дубоко жалио песникову смрт. Преко тридесет хиљада људи дошло је током само једнога дана да се поклони његовом мртвом телу. Власт се уплашила демонстрација, Командант жандармерије. гроф Бенкендорф наредио је цензури да строго пази на некрологе посвећене Пушкину. Кад је Крајевски, један од уредника „Рускога инвалида“, објавио неколико речи пуних сажаљења и топлине а окружио их црним оквиром, претседник цензуре кнеза Дондуков рекао му је: „Зашто сте пустили онај чланак о Пушкину» Шта треба ла значи при оквир "око извештаја о смрти једнога човека који није био чак ни државни чиновник2“
Ни црква се није показала боље. Пријатељи Пушкинови једва су успели да наговоре надлежнога митрополита да допусти песникову сахрану по црквеним обредима. И влада и црква сматрали су Пушкина за опаснога револуционара. Због тога пријатељи и народ, кад су дошли да присуствују његовом опелу у цркви која је била назначена на посмртној објави, нашли су врата закључана. Опело“ се У том тренутку вршило у сасвим другој цркви у коју су пуштали само лица са пропусницама. После опела, песниково тело спроведено је у један манастир који се налазио у близини Пушкинова сеоскога имања. Један савременик забележио је о тој сахрани ове ужасне појединости: „Моја жена враћала се из Могиљева и на једној станици близу Петрограда виде Једне просте таљиге, на таљигама сламу, а-у слами — мртвачки сандук, обавијен асуром. Три жандарма ужурбано су тражили да им се што пре даду одморни коњи, па да крену даље са сандуком. — Шта је тог — запитала је моја жена једнога човека који је ту стајао. — А Бог би га знао шта је! одговори тај човек. — Некакав Пушкин је убијен, па га преносе Боже ме опрости — као неког пса!“
Али убице Пушкинове за сва времена жигосао је његов наследБик у руској поезији Михаило Јурјевић ЈБермонтов. Он је тада наПисао песму „О песниковој смрти“ (На смерт поета) која се преписивала широм целе Русије. Ми је доносимо овде у препеву:
.