Наша књижевност

бе" ПР мн мај зв аИ је а 4 а Ае а"

УИКЕ

ои

284 | Књижевност

страховала од конференције културних радника и научника за одбрану мера и предузимала све мере да ту конференцију осујети, да је разбије или да јој отупи оштрице. Владајућа Америка је страховала да амерички народ из уста претставника културних и научних радника читавог света не чује истину да нико с ове стране такозване гвоздене завесе не жели и не припрема нови покољ, страховала је јер би то помогло америчком народу да узроке и разлоге због којих данас владајућа Америка води хладни рат сагледа на другој, правој страни, а то би прилично побркало планове Волстрита. Волстритски империјализам неизбежно води Америку у нову економску кризу, а решење те кризе Волстрит има интереса да види једино у новом светском рату, који би требало да реши питање нових тржишта и питање незапослености, и да послужи крајњем циљу: стварању извора за нова богаћења волстритских магната.

Почеци те кризе већ се осећају у Њујорку. Њих може да открије и обичан путник већ после неколико дана боравка у граду облакодера. Довољно је да прошетате авенијама и улицама Манхатана, тог центра Њујорка, саграђеног на једној огромној гранитној стени коју су урођеници Индијанци продали за јевтине паре прецима Рокфелера, Моргана, Баруха, итд.

У непрекидном ланцу дућана, барова и ресторана видећете фантастичне количине најразноврсније робе. Роба се просто прелива из излога, њом су крцато пуни сви рафови, све тезге, сви мермерни или поникловани бифеи и келнераји. Сваки педаљ простора искоришћен је да се роба изложи, да се нуди, хвали и намеће купцу. Роба је изишла и на улицу. Пред многим дућанима, и у најотменијем делу града, видећете читаве гомиле чарапа, које се продају по 6 или 12 пари у једној вези, читаве хрпе кошуља и ципела и брда банана, поморанџи, бомбона и чоколаде. Роба се нуди и намеће, цене чак и падају, али купаца је све мање.

Почетак кризе осећа се и по извесној тенденцији, ако тако може да се каже, потрошачког расипништва и разбацивања. Саветује се потрошачима да се са једним ножићем брију само једанпут, да се ципеле не пенџетирају; уз цигарете дају се шибице бесплатно. Паковање, такозвана анбалажа робе, непотребно је богата и компликована. Жилети се, на пример, продају у неком металном патенту, чија израда вероватно стаје исто толико, ако не и скупље, него сами ножићи. Најлон чешљеви и четке упаковани су у специјалне најлон кутије, које се морају расећи и упропастити да би се до предмета дошло. Сладолед и хладни воћни сокови служе се у финим импрегнираним чашама од специјалног картона које се после употребе бацају. Близу сто хиљада такси-аутомобила, који су сви луксузни и сви у власништву неколико компанија, без престанка, пуни или празни, крстаре улицама. Такси-станице су укинуте — муштерију треба ловити, а не дреждати и чекати у редовима, а бензин који се упразно утроши, улази, наравно, у калкулацију. .